Maska tragikomičnog izgleda

Jedan mladi glumac, onako ni visok ni nizak, ni mršav ni debeo, ni preterano pametan ni preterano glup, već crn, prijatan i dobrodušan, stalno je pušio travu u jednom malom alternativnom beogradskom pozorištu. Brzo je prestao da glumi, samo je cunjao tamo-vamo sa tragi-komičnim osmehom i posmatrao volšebne prilike nazovi kolega kako ritualno plešu po sceni. Ne samo to, već je i ostatak grupe pozivao da mu u konzumiranju lakih narkotika pravi društvo što je što je većina sa veseljem prihvatala.

Nakon izvesno kratkog vremenskog perioda učešće u krugu konzumenata opijata pred probu počelo je da poprima razmere epidemije. Režiseru se to nikako nije sviđalo, što nije ni čudo s’ obzirom da su se na probama svi bezrazložno kliberili. Vežbe niko nije ni želeo da radi. Te boli me stomak, te uganuo sam nogu, te plače mi se, te leteo bih, te juče sam izgubio levu ruku a ono desnu nogu, te... i sve to izgovaraše sa tragi-komičnim osmehom. Režiser je ubrzo uvideo u kum čuču zeci grm. Rešio je da pronicljivo ukori mladog glumca koji se na sceni nikako nije pojavljivao, a kada bi ga režiser nekada i primorao da bude koristan nehajno bi okretao leđa publici sve u nameri da ga tamo više nikada ne zovu. Jednom zgodnom prilikom mu reče:

- Kako ste Duvač?!

- Nisam ja duvač, ja sam Dirigent!

- Kako to mislite?

I dobi precizan odgovor:

- Pa, ja im dirigujem, a oni duvaju!

Šekspirova drama »San letnje noći« je dobila svoj tragikomični obrt.

Autor Damjan Pejović