Mešanje karata

Tek što se izborna halabuka završila, bolje rečeno postizborna tišina slegla, počeli su da se pojavljuju rektalni alpinisti, oni koji su se uspentrali Velikom Pobedniku u završni deo digestivnog trakta. Oni su se za vreme izbornih aktivnosti jednostavno izgubili sa političke scene.

Šta su radili tamo gde su se uvukli, dok se ovde vodila bespoštedna borba za svaki glas, ne zna se, a neće se ni saznati. Ustvari, znalo bi se, ali Veliki nam Pobednik nije pristao na kolonoskopiju koja bi verno oslikala unutrašnjost pomenutog organa sa sve pridošlim podstanarima. Nepristajanje je pravdao neodložnim državničkim poslovima kao što su obilazak svakog srpskog frižidera i ulaženje u svaki srpski televizor, gde je analizirao stanje posećenih rashladnih uređaja.

Koristim ukazanu mi mogućnost da pohvalim Brnabića, pardom Brnabićevu... ustvari, nisam siguran da sa sigurnošću mogu da tvrdim ovo ili ono. Naposletku, ko sam ja da ispravljam mrtvom magarcu onu stvar po pitanju ON ili ONA. Danas svako ima pravo da se dragovoljno samoopredeli hoće li u šuplji bataljon ili u brigadu za nabijanje i tucanje.

Elem, dotična osoba ( pravi izraz za konkretnu individuu ) jedina nije ostavila Velikog Pobednika na predizbornoj vetrometini, koju su dodatno pojačavali rusko – ukrajinska promaja i sankcijska košava Evropske Unije. Ako zanemarimo što za Jakovo misli da je Surčin, a onda to isto Jakovo prekrsti u nepostojeće Jarkovo, ostalo je prihvatljivo. Mislim, rast BDPa, putevi, fabrike, brzi vozovi, avioni, kamioni, svetla budućnost, digitalizacija, blagostanje, preuveličavanje Velikog Vođe... Čisto preprodavanje magle, ali na to su ovde navikli i najtvrdokorniji protivnici laži i prevara.

Pošto su izbori prošli, javljaju se kanalitičari, to su već rečeni rektalni alpinisti, i polako, ali sigurno, kanališu uzroke ne baš očekivanih rezultata na parlamentarnim i beogradskim izborima. Pojedini upiru u koalicionog partnera koji je u kampanji previše miljackao „Ja premijer, ja premijer, ja premijer“! Drugi, pak, smatraju da je podbacio bivši vaterpolista, čije je devojačko prezime bilo SPAS, a onda se udao u familiju SNSa i tako našao spas. Treći pominju osobu označenu pod šifrom „Surčin – Jarkovo – Jakovo“.

Niko ne pominje sebe, a i zašto bi kad su bili duboko u pozadini, takoreći u ilegali.

Na posao se jedino napendrečio bivši posilni u Babajulinom puku. Pobio je kolac od četeres I kusur metara i okačio zastavu. Da se vidi, i da se zna.

Sada se očekuje da Veliki Pobednik promeša karte i iz špila izvuče koalicionog partnera. Al' karta je kurva, izvin'te me što psujem, pevuši besmrtni panonski mornar Đorđe Balašević!

E, pa da, u toj pesmi se govori o izvesnom Boži zvanom Pub. Taj je bio nenadmašan u kartanju i vađenju keca iz rukava. Uvek je nalazio načina da pobedi iako su mnogi pokušavali da mu doskoče, što pošteno što nepošteno. A Boža zvani Pub, hladan kao taštin pogled ili babina sisa, ako to melodičnije zvuči, povuče kartu i kaža “Ja, ipak, varam malo bolje”!

Čekajte, nije valjda Balašević, pevajući o Boži Pubu, mislio na ovog Svemogućeg Nadčoveka?! Nije sigurno, mada je sličnost evidentna…

Mešanje karata je naša sadašnjost a još više naša budućnost. Opozicionari, još uvek mamurni od ispijanja postizbornog šampanjca, očekuju da Veliki Pobednik baš njih izvuče iz špila i udeli im malo dragocene vlasti. Biće mu zahvalni do groba, a zagrobno će ostati njegovi najsigurniji glasači. I to svi odreda: zeleni, žuti crveni, plavi, kusi, repati, s koca, s konopca…

Dakle, karte nam sleduju svakako, pitanje je samo da li će špil biti donacija sa Zapada ili Istoka…

Ljubomir Ilić, satiričar