Na vreme
Foto: 
Artur Chalyj

Na vreme

-          Dobar dan, da li je ovo Kongres lekara – nutricionista?

-          Ne ovo je Sajam konditorskih proizvoda. Kongres lekara – nutricionista je završen. Zakasnili ste.

-          Nisam zakasnio. Ja sam, u stvari, pošao na Godišnju skupštinu anonimnih ranoranilaca, koja je posle vašeg sajma, pa sam, izgleda, malo poranio.

-          Izgleda da jeste. Ništa zato, hoćete li probati nešto iz našeg asortimana?

Naravno da je ovaj dijalog samo fikcija. U stvarnosti, retki su oni koji poštuju vreme. Pod tim obično podrazumevam tuđe vreme, jer svoje vreme uređujemo po svojim pravilima.

Zamislimo, recimo, samo teoretski, jedan običan izlazak u grad. Osoba A i osoba B su već ranije isplanirale sve detalje oko zajedničkog izlaska. Osoba A se u zakazano vreme pojavila ispred stana osobe B. Pogledala je u svoje cipele, malo ih krišom očistila o pantalone, namestila košulju i pramen koji je odbio poslušnost. Osoba A je bila poznata kao strpljiva i staložena. Posle četvrt časa, pozvala je osobu B, zabrinuta zbog njenog kašnjenja. Osoba B, poznata kao vesela i puna života, obradovala se pozivu osobe A, i posle čuđenja otkud ona ispred njene zgrade, zamolila osobu A za dodatnih pet minuta vremena kako bi završila još neke sitne obaveze.

Osoba A se nervozno premesti sa noge na nogu, ali pristade da sačeka još pet minuta koji su se, iz nepoznatih razloga, pretvorili u dodatnih dvadeset, a onda, po zakonu protoka vremena i u trideset minuta. Osoba A poče nervozno da se šeta, košulja se ulepi od znoja, a kupljeno cveće poče od dosade da vene. Naravno da su se tu pojavile i dežurne komšije koje su pozvale policiju, jer im je ispred zgrade levo – desno šetao sumnjivac koji je često pogledao čas u sat, čas u prozor zgrade. Kada se, posle sat vremena, osoba B pojavila sva nasmejana, sređena, i orna za izlazak, osobi A do izlaska uopšte nije bilo stalo.

Što nas dovodi do sledećeg pitanja: Da li se osobe koje kasne bolje zabavljaju?

Ko kaže da nisam u pravu, nikad nije čekao državu da mu završi nekakav posao. Kod države se protok vremena ne meri minutima i satima, već ređe danima, a gotovo sigurno mesecima i godinama. I za sve vreme dok se vi nervirate, država se zabavlja, izmišljajući nove razloge da bi sebi kupila još malo vremena.

-          Dobar dan!

-          Dobar dan, izvolite! – gospođa je bila lepo raspoložena.

-          Došao sam po ugovor o oslobađanju od poreza zbog smrti jednog od potpisivača ugovora.

-          A kada ste podneli zahtev? – raspoloženje je i dalje bilo na nivou.

-          Pre šest meseci kada je deda Makarije i umro.

-          Znate kako, gospodine, treba da dopunite zahtev. – osmeh je razoružavao.

-          Zašto da dopunim? Deda je umro, jedino ako pod umiranjem ne podrazumevate preseljenje u večna lovišta, pa da dopunim zahtev novom adresom.

-          Gospodine, državi treba još malo vremena da sredi vaše papire. Budite strpljivi. – kako je njima zabavno ovde!

-          Koliko dugo treba da budem strpljiv? Da li je to vremenski ograničena kategorija? Ili da čekam dok ne izgubim strpljenje?

-          Sledeći!

Meni lično kašnjenje ne smeta. To mogu da zahvalim činjenici da svi ljudi koje poznajem, kasne. Ne znam da li je to sudbina, ali mislim da bih se neprijatno iznenadio da neki moj prijatelj dođe na vreme. Tada bi mi oduzeo ono vreme koje utrošim na prebrajanje pločica na podu restorana, čitanje glupavih reklama i postera u čekaonicama. Da nije njihovog kašnjenja, ja ne bih našao svoj unutrašnji mir, svoj zen. Za to vam je potreban redovan trening, a ja ga konstantno imam.

-          Ljubavi, jesi li spreman? – začuo sam glas svoje supruge iz spavaće sobe.

-          Nisam dušo, gledam neku emisiju na televizoru.

-          Pa, nemoj, molim te, idi se spremi. Ne bih da zakasnimo. – izrazila je zabrinutost moja gospođa dok je izvlačila line iznad oka.

-          U redu, dušo, požuriću.

Naravno da sam ostao prikovan za krevet, odgledao emisiju do kraja, oprao sudove, nahranio papagaja, obavio par poslovnih poziva dok je moja supruga nanosila slojeve šminke.

-          Hajde, čoveče, požuri, neću te čekati ceo dan! – napomenula je vrla ženica, birajući haljinu koju će to veče nositi.

-          Oh, oprosti dušo, evo žurim! – setio sam se da i moj drug Aleksandar sa svojom suprugom posećuje istu manifestaciju. Pozvao sam ga da vidim kako napreduje.

-          Ćao, stari, kako ide?

-          Hej, prijatelju, ja sam kod trećeg piva, da smirim nervozu. Ona je odlučila da neće nositi puštenu kosu  već lokne, a uz to ne ide klasična garderoba nego opuštena varijanta. Kod tebe, druže?

-          Sve je pod kontrolom. Bira se haljina, što znači da imam vremena da se istuširam, obrijem i odigram jedan tiket.

-          Šta misliš, da li da zamenim samo prednje ili sve četiri gume.

-          Ako mene pitaš, zameni auto. Ha – ha – ha!

-          Ha-ha-ha! Dobro kažeš! Ah, evo i moje žene, izgleda da krećemo.

-          Dobro me podseti, idem da se spremim.

Posle nekoliko minuta sedeo sam u autu čekajući na svoju suprugu. Kroz prozore sam video njenu senku kako prolazi prostorijama našeg stana.

-          Gde mi je torbica? – oponašao sam sopran svoje gospođe – Malo pre sam je stavila ovde. Dragi, ja sam odavno spremna, samo tebe čekam! Uh, moram da popravim šminku na levom oku. Sad moram i na desnom. Ako ovako nastavim sa popravljanjem, pretvoriću se u pandu. A i zašto da ističem oči pored ovakvog dekoltea? Dobro, spremna sam. Čekaj, gde mi je telefon. Ah, evo ga! Vidi imam četiri poruke! Daj da se javim Nadici, neka crkne od muke što ja idem, a ona nije htela. Jao, sad sam pokvarila lak za nokte! Za sve je kriv onaj moj smotanko! Hajde, bre, izlazi, neću da te čekam!

Svetla se gase, jedno po jedno, ubrzano trčanje niz stepenice, poslednji poziv meni da siđem, ljuta sam na tebe, da znaš, evo nas napolju i okret …

Startujem Radmilu, dobila je izlazak u grad, bila je dobra devojka ove nedelje i uključujem farove. Supruga se zbunjeno osvrće i nanos – navrat uskače u auto.

-          Nije valjda da zbog mene kasnimo?

-          Taman posla, draga, i predsednik društva je oženjen. Sigurno i oni tek sada stižu.

Dejan Andrejić

Komentari

Komentari