Neko drugi

Nije neobično kada kupiš prašak za veš, pa uz njega kupiš i omekšivač. Ukoliko odlučiš da okrečiš stan, logično je da kupiš farbu, ali nije ništa neobično da uz farbu kupiš i četku za krečenje. Tako da, kada odlučiš da kupiš i fakultetsku diplomu, nije neobično da uz nju kupiš i posao.
Ja nisam kupio fakultetsku diplomu, pa nisam kupio ni posao. Redovno sam odlazio na raznorazne razgovore za posao koji su bili obično traćenje vremena. Slobodnog vremena sam, doduše, imao dovoljno, pa mi nije smetalo da ga uzaludno trošim.
Nisam bio mnogo probirljiv što se posla tiče, tako da mi se na kraju sreća ipak osmehnula. Zaposlio sam se u jednoj maloj fabrici koja je proizvodila gumice za tegle. Plata je uistinu bila mala, ali i mala plata je veća od nikakve.
Na novom poslu su me kolege lepo prihvatile, iako su me iz nekog razloga zvali pogrešnim imenom. Svi zaposleni, uključujući i šefa, oslovljavali su me sa Dragane.
U početku sam ih ispravljao, ali onda mi je dosadilo. I znate šta? Svidelo mi se da budem neko drugi, makar na poslu. Dragan je na poslu važio za vrednog radnika, bio je omiljen kod kolega, neretko je bio duhovit i pojedine kolege su rado sedele pored njega za vreme pauze. Kada je posle par nedelja na poslu došao novi kolega, prilikom upoznavanja sam se na sopstveno iznenađenje predstavio kao Dragan.
Jedva sam čekao jutro kako bih otišao na posao i ponovo postao Dragan. Dok sam bio Dragan sve je bilo mnogo lakše tako da sam i nakon posla često razmišljao o tome kako bi on postupio da je na mom mestu.
Međutim, kada živiš san, kad tad mora doći do buđenja. Jednog dana, dok sam još bio na poslu, pozvala me je bankarska službenica koja me, na moju veliku žalost, nije nazvala pogrešnim imenom. Saopšteno mi je da kasnim sa otplatama kredita tako da će ubuduće celokupno moje primanje ići na otplatu istog. „E moj Dragane“, izustio sam dok sam odlagao telefon u džep.
Kada kola krenu nizbrdo teško ih je zaustaviti. Po povratku sa posla, pred vratima stana, sačekao me je stanodavac koji je nepogrešivo znao moje ime. S obzirom da sam kasnio i sa otplatama kirije, rekao mi je da imam nedelju dana da izmirim svoje dugove ili da se selim. Tog trenutka sam prestao da budem Dragan. Šta mi vredi da budem neko drugi, kada moji problemi i dalje ostaju samo moji.
Sledećeg jutra nisam imao želju da odem na posao i postanam neko drugi. Dugo sam nakon alarma ležao i gledao u prazninu. Trgnuo sam se tek kada mi je supruga, koja je ležela pored mene, rekla:“Ustani Milane, zakasnićeš na posao.“ Inače, ja se ne zovem Milan. 

Autor Željko Žele Jovanović