Nezapisane misli jednog starca

Voda u kolenu je primorala starca da sedne na klupu kako bi odmorio.
-Kako život zna da se poigra sa nama. –pomisli bolešljivi čiča. On je skinuo svoj pohabani šešir kako bi maramicom obrisao čelo.

–Uopšte ne znam kako ću platiti račun za vodu, a voda je svuda oko mene i to besplatno. Voda mi je u kolenu, voda mi je na čelu, voda je ispred mene u ovom jezeru.
Starcu se svidelo ovo njegovo zapažanje, stavio je naočare, po džepovima mantila je potražio olovku i papir, kako bi zapisao svoje misli, ali ih nije pronašao. Umesto njih, iz džepa je izvukao sat.
-Sat, kakva nehumana naprava, a kada si star poput mene, totalno je i bezvredna. Gde ja to pa imam da zakasnim? Na onaj svet kada god da odem, misliću da je prerano. Ali, neminovno je da će me snaga uskoro izdati i da ću baciti kašiku. Kod kuće, kada god da odem, ponovo ću poraniti.
I ove misli su se svidele starcu, poželeo je i njih da zapiše, ali nije posedovao neophodan pribor za to. Umesto toga, rešio je više da ne razmišlja, već da jednostavno gleda u jezero koje se presijavalo poput bisernih minđuša. Na jezeru su, čini se bezbrižno, plivale plovke.
Vratišvi sat u džep, starac je još neko vreme posmatrao vodu, a onda je, teškom mukom,ustao sa klupe i krenuo kući kako bi poranio. Misli su se ponovo vratile pod šešir ovog čoveka. Starac je, hodajući polako, nehajno odmahnuo rukom. Ideje koje bi želeo zapisati rojalesu se u njegovoj proćelavoj glavi, ali sve su mu se one činile nekako izlišno. Njemu je trebala samo jedna ideja, koja mu nikako nije padala na pamet, a to je –kako platiti račune?

Željko Žele Jovanović