Ništa bez komšija

Znali smo da posetu Milenovićima nećemo moći doveka odlagati. Pošto smo nekoliko puta sahranili davno umrle tetke, a jednom čak slagali da se razvodimo, moja supruga i ja nismo našli dovoljno prihvatljivu laž da odbijemo Milenovića koji nas je spopao jednog ranog subotnjeg jutra dok smo se bunovni teturali i i sudarali u nameri da otvorimo ulazna vreta.

- Sutra popodne obavezno da dođete do nas. Moja Lenka pravi pivske kiflice. Čekamo vas, biće još nekog društva.

Žena i ja se zgledasmo, odeveni u kung – fu pidžame, dok su nam frizure smešno balansirale na vrhu glave. Kako odbiti čoveka sa pivskim kiflicama koji vam bane u subotu ujutru na vrata? Takvu susedsku privrženost odlučili smo nagraditi našim prisustvom. Pošto je ovo bila naša prva poseta Milenovićima, ja sam obukao tamnoplavo odelo za svadbe i sahrane, a žena je pronašla kutiju bombonjera kojima je rok trajanja istekao u kalendarskoj godini.Tako opremljeni krenuli smo put kuće Milenovića. Taman sam želeo da pritisne zvono kad se vrata iznenada otvoriše i domaćini nas dograbiše za ruke kao da nas privode u policijsku stanicu.

- Izvolite, izvolite, dragi gosti, samo uđite!

Odmah tu, u hodniku, razdvojiše me od supruge. Sa zebnjom u očima gledao sam kako je odvode u kuhinju, a mene je muški Milenovič priveo u dnevnu sobu, u kojoj su se već nalazili drugi gosti koji su značajno ućutali kad sam ja ušao. Te kućne zabave su me činile nervoznim – nisam znao gde da stavim tacnu, koliko parčeta pite je dosta, da li se kikiriki jede pre ili posle zakuske, i koliko je glupih viceva građanski prihvatljivo poslušati pre nego što zbrišeš glavom bez obzira?

No, nisam stigao da razmišljam o društveno prihvatljivim oblicima ponašanja na kućnim zabavama jer me Milenović smesti na trosed tačno između gospođe Perić, sveže raspuštenice u cvetnoj haljini, i Milutina, bivšeg policajca. Bilo mi je malo neprijatno što je svetlost lampe uperena baš u mene, ali komšinica Perić i Milutin su tako revnosno punili tanjir kiflicama i čašu pivom da mi ta sitnica nije mnogo smetala.

- Komšija, kako su vam deca? – mazno reče Perićka, gledajući me zavodljivo preko kiflice.

- Nije loše, hvala na pitanju. – zahvalih se ja ne toliko zavodnički, punih usta.

- Njih dve su u osnovnoj školi? – poče sad sa druge strane bivši policajac. Osetio sam  u njegovom glasu da uživa u svojoj ulozi.

- Da, zašto me to pitate? – proradi u meni crv sumnje.

- Ma, onako. Uzmite, komšija, kiflicu, vidite, iz moje ruke. A kako se zove učiteljica vaše mlađe ćerke?

- Nisam siguran… Mislim da su joj inicijali MP. Da, siguran sam da se učiteljica zove nešto na MP jer su ta dva slova bila na dnu uplatnice. Možda Milica Petrović, ali nisam siguran. Ali, sigurno znam da je I/2.

Uzdah razočarenja ispuni sobu.

- Moj komšija, što se vi pravite naivni! – poče Milenović da se nervozno osmehuje. – Učiteljica se zove Gordana Gagić i nju je zaposlio ujak iz Čačka koji je na mestu sekratara u Ministarstvu.

- Stvarno, nisam znao? Molim vas, još malo piva!

- Dobićete pivo kad nam kažete još nešto. Kao prvo, dete vam ide u I/5, a ono MP na dnu uplatnice je mesto za pečat, moliću lepo, komšija! – Milenović očima dade znak Perićki da pojača svetlost lampe.

- Oprostite mi, ja zaista slabo pamtim te administrativne stvari. Ali, recimo, moje dete mnogo lepo crta!

- To su nebitne informacije! Skoncentrišite se, čoveče! I uzmite jednu bajaderu, jutrošnje su, znamo da ih vi volite. – Milenović nije odustajao.

- Dakle, kako ste se proveli na svadbi kod ženinih rođaka na svadbi? Da li je za vašim stolom sedela i sestra vaše šurnjaje sa kojom ne govorite već tri meseca? Koliko novca ste stavili u kovertu? Zašto ste se sa svadbe vratili već u 22:48? – gospođa Hadži – Protić, koja je do tada sedela u polutami ugla prostorije, naže se i postavi na stočić diktafon.

- Ne znam, nisam siguran, znate ja samo vozim, dobre su vam bajadere, malo je užegao orah.

- Kraće i brže, nemamo vremena! – diže u čuđenju ruke Milenović i izađe iz prostorije.

- Hajde, lepo i polako, komšija, nemojmo da nerviramo domaćina! – reče blago gospođa Perić i namignu mi značajno dok je povlačila kraj svoje haljine naniže. – Mi smo svi ovde naši, komšije, treba da se čuvamo i poštujemo i razgovaramo. U duhu dobrosusedskih odnosa, podelite nešto sa nama.

- Evo, najbolje što znam je da mi starija kćer ide u 6/1 i da joj je razredna profesorka muzičkog.

- Vi ste, dragi moj komšija, potpuno beskorisni! Ta vest je bajata koliko i vaša bombonjera koju ste dobili od Lukićke.  – uz uzdah se Milutin zavali na trosed.

Perićka i Hadži – Protićeva me pogledaše kao dete koje je dovedeno da pomogne, a samo je trošilo vreme odraslima. U tom trenutku u sobu uđoše gospođa Milenović i moj supruga, na čijem licu se video umor i očajanje. Ja jedva dočekah da se pažnja usmeri na njih i ustadoh sa troseda, skupljajući mrvice od kiflica na tacnu. Oprostismo se na brzinu i ne stigosmo da ih pozovemo u uzvratnu posetu jer nam Milenovići zaključaše vrata pred nosom. Nas dvoje uzesmo se pod ruku i počesmo da se pridržavamo u hodu.

- Koliko si priznao? – upita me moja supruga slomljenim glasom.

- Sve što su me pitali – rekoh ja – samo izgleda da su oni znali više od mene.

- Naravno da su znali više od tebe, oni znaju SVE!

Žena me zaustavi na ulici i pogleda me pravo u oči. Mogao sam se zakleti da je nikad u životu nisam video ovako uplašenu.

- Oni znaju i datum našeg venčanja, dan kada smo se zaposlili i moju krvnu grupu.

- Nadam se samo da nisu vampiri. Sva sreća pa su brojevi naših žiro – računa tajna čak i za mene. – pokušao sam da se našalim, ali me je presekao izraz njenog lica.

Nekoliko sledećih dana bili smo pod utiskom svega viđenog. Krili smo jedno od drugog sve što nam se desilo tokom dana, kako slučajno neka vest ne bi procurela dalje. Deci je bilo strogo zabranjeno da ogovaraju nas, roditelje, kod drugara, ali im je bilo dozvoljeno da ogovaraju političare i da gledaju rialiti emisije, što su one sa oduševljenjem prihvatile.

Milenovići nas više nisu zvali na pivske kiflice i bajadere. Mislim da im više nismo bili zanimljivi. Ili su, ionako, već sve znali o nama. Tako nas je malo – pomalo počeo popuštati strah i mi smo na sve preživljeno gledali kao na simpatičnu komšijsku priču.

Jednog dana sedeo sam naspram službenice u banci. Uredna pojava u korporacijskom odelu gledala me je preko okvira naočara bez dioptrije i sumnjičavo vrtela glavom.

- I vi, zaista, ne znate vaš JMBG?

- Verujte mi, znao sam ga do pre neki dan. Ali, sada ne mogu da se setim nikako. Trema, šta li je?

- Da li imate još neki dokument pri sebi?- insistirala je gospođica.

- Nemam, nisam očekivao ispitivanje u banci – opet sam izabrao pogrešan trenutak da se našalim.

- Onda nećemo ništa završiti danas. Moraćemo odložiti sve za drugi dan.

- Nemojte, gospođice, molim vas, mesec dana mi je trebalo da dođem u ovu fotelju! – napregao sam sve svoje snage da se setim broja.

- Hajde, zajedno ćemo, nije teško. Krenimo od datuma vašeg rođenja.

- Evo, 1609, ne, 170997… ne mogu ja ovo, previše je brojeva.

- Vi ste, gospodine, izgubljen slučaj. – uzdahnu gospođica. – A da pozovete suprugu, možda ona zna?

- Moja supruga od datuma najbolje pamti datum isplate ličnog dohotka.

- Ima li na ovom svetu bilo koga …?

- Ima gospođice, ima, setio sam se!

Hitro sam izvadio telefon, malo se pomučio dok sam se setio šifre za oključavanje i nazvao …

- Halo, komšija Milenoviću, vi ste? Da ne znate možda moj matični broj? Da, 16099747771091. Samo da zapišem, molim vas, zaboraviću.

Dejan Andrejić