Ništa bez lepetrike

Majka Muju šišala i ošišala na struju, što definitivno ukazuje na činjenicu da struja postoji. Kao i Bog. Ne vidiš, ali znaš da postoji, iako lično iskustvo saznanja o postojanju struje nije baš prijatno. Od trenutka kada je izmozgana struja je postala i ostala sastavni deo svakodnevice urbanog čoveka, i nije menjala ni dlaku, a ni ćud. Pa, struja je, nije vuk. Da je primenjen Teslin projekat bežične distribucije struje mortalitet bi bio mnogo veći, jer zahvaljujući kablovskoj distribuciji struje milioni rudara, bravara, električara imaju zaposlenje, pa neće umreti od gladi. Od struje, možda. Negde sam čuo da je struja najgora kurva, jer moraš da je plaćaš, a ne smeš ni da je pipneš, mada opušteno možeš da koristiš njene usluge od čega najveću korist izvlače makroi elektrodistribucije. Bez obzira koliko daleko živiš od najbližeg repetitora u distribuciji ovog energenta, troškove transporta struje plaćaš kao da ti je dostavlja kurirska služba u kantama od dvadeset kila, a verovatno zbog visoke cene kanti jer se proizvode od plastike u kovačnicama gume. Pa, neko mora da plati, a neko i da zaradi. Zanimljivo je da je u nekom periodu elektroprivreda Srbije imala šezdeset hiljada zaposlenih, od čega je dve trećine bilo u administraciji, što delimično objašnjava visoku cenu ovog energenta.

Ali, bez struje nema ni televizijskih mozgoispirativnih epizoda svih vrsta, a nema ni svakodnevne šarene laže žvalavih govornika, što je sasvim prihvatljiva opcija jer nema ni televizije, a bez struje ne bi bilo ni frižidera, pa pivo nikada ne bi dostiglo temperaturu kurvinog srca. Najtviš bi bio tamburaški rok orkestar, a Bitlsi bi bili predgrupa na koncertu Zvonka Bogdana u pratnji orkestra Bakije Bakića, na akustičnom gučkom festivalu, dok bi akustični turbo folk malo čudno zvučao. Obzirom da autobusi rade na naftu, naš poslednji gosdpodar ne bi imao problema sa transportom sendviča na svojoj patetičnoj turneji po Srbiji, gde ništa ne bi morao ni da kaže jer čak i sendvičari znaju da laže čim zine. Nešto se šuška da će u Najrobiju jedna ulica nositi njegovo ime, jednoga dana.

Sve veća primena električne energije, a u poslednje vreme i u sve obimnijoj proizvodnji električnih bicikala koji zamenjuju male motoriće, električnih automobila, kao i dronova koji su prototipovi nekih budućih električnih aviona, drastično utiče na kolaps naftne industrije. Nokautiranje nafte kao energenta moglo bi značiti da bi ultra bogati šeici u neko dogledno vreme veoma lako mogli da se šprajcuju prosjačkim štapom, jer nafta i derivati nafte više neće biti potrebni u nekoj većoj meri. Dakle, mnogo nafte koju neće niko da kupi, i eto prilike gospodi šeicima da na sopstvenom primeru konstatuju kako izgleda kada običan čovek ima mnogo problema koje neće niko da kupi.

Neizbežni deo elektrifikacije je i sve češći inovativni program kojim se stvara nova generacija robotike, sa robotima koji obavljaju poslove umesto čoveka. Roboti su savršeni radnici koji ne greše, ne traže veću platu, godišnji odmor, ne umaraju se, ne piju i ne puše, za sada su poslušni, ne uzimaju besplatan sendvič, ali imaju samo jednu veliku manu, a to je da ukazuju na nepotrebnost čoveka. Kada roboti nauče kako da se reprodukuju, njihova potreba za čovekom biće ravna nuli, i verovatno će započeti terminatorska hajka na ljude, inspirisana filmom Terminator.