Oči u oči

Šta je? Što me tako gledaš? Zaklanjam ti sunce je l`, a naučila si  da se čvariš letnji dan do podne? E, imam pravo, a i hoće mi se. Buni se, skači i do sutra ako hoćeš, eto... Baš neću da ćutim. I mnogo mi se nešto danas praviš pametna. Juče nisi bila takva. I lepo smo se ispričali. Ko? Ja bulaznim? Ma nemoj. I što se tako gledaš? Misliš da ja ne znam šta ti misliš. E pa, varaš se. Rekla bi da sam poblesavio. Nisam. Samo se malo šalim s tobom... A, žmirkaš, žmirkaš. Pa dobro, kad si baš navalila, žmirkaj. I ćutiš, ćutiš, Violeta, kućo stara. Šta je, opet skačeš kao oparena – ne zoveš se Violeta? Znam, tako te ja zovem. Mrštiš se! Ne sviđa ti se ime Violeta? Hoćeš da te zovem Hristina? Nećeš. Znači nije to u pitanju. Ne dopada ti se kako izgledam, to hoćeš da kažeš. Zaslužuješ lepše društvo? Ma nemoj! Imam poveliki nos, a i uši su mi malo klempave. Dobro, jesu malo, priznajem, ali nisu ružne. Opet skačeš – jesu, kažeš, ružne su?! Ma nosi se, znaš, nevaljalice jedna, ti ćeš meni da kažeš da sam klemponja, a šta si ti onda? Aha, misliš da ja ne umem da vređam – i te kako umem ako baš hoćeš da znaš. Ali, neću. Dobrica sam ja. Pravim ti društvo, a svi te izbegavaju, ne vole te, smetaš im. I ružna si im, i to jako. Pa šta? kažeš. Baš te briga za njih. I baš te briga za mene. Neka idemo svi dođavola, a ti ćeš svojim putem. Imaš pametnija posla... E pa, dobro. Idi onda! Nestani! I da te ovde nisam više video!... Ma ne! Nemoj da ideš! Samo sam se šalio. Gde si otišla? Vrati se! Nećeš. Kažeš: nemaš zašto da se vratiš. E pa, odoh onda i ja. Imam i ja pametnija posla. Žabo jedna! Kreketušo!...