Opančar agencija javlja - Dečački snovi

Kad sam bio mali sanjao sam da budem Aleksandar Vučić. I, snovi su mi se ostvarili ...

Pođem kod Miće Megatrenda da se raspitam koje škole za to treba da završim, tamo, umesto njega, zateknem onu glumicu što u Raiffeizen banci daje kredite, kaže – Može, ali Mića nije tu, angažovali su ga ovi sa Oksforda da zajedno sa Željkom Mitrovićem radi na pronalaskku vakcine protiv korona virusa, mogu li ja nešto da učinim za vas – umalo ne rekoh ono što mi je bilo u glavi, ali se brzo prenuh i kažem sebi – Ako tako nastaviš, nikad nećeš biti Aleksandar Vučić. Da, rekoh, objasnim svoj slučaj, ona kaže – Može ...

U povratku svratim kod Sarape na kafu – on i Dea me ljubazno dočekaju, kažu gde si predsedniče, nisi nam od juče dolazio, a nisi nam pričao ni kako je bilo sa Makronom i Merkelovom.  – Eto, ne stiže se ... Makron je dobro, pokušao je nešto oko onih Šiptara, al' ptrekinuo sam ga i rekao mu – Slušaj bre ti Makrone ... i on je zaboravio šta je i hteo da mi kaže. Merkela je dobro, obradovala se kad me je videla, kaže – Gde si Aleksandre, da li si počeo da jedeš – snaga na usta ulazi .... – Nego recite mi koje su jutrošnje vesti?

Ah, sve isto – oni Đilasovi sa luksemburgške televizije i dalje pričaju o koroni i protestima ... Popijem kafu, fini ljudi, kažem recite Željku da mi se javi i odem u svoju kancelariju ...

Sekretarica mi kaže, gde ste predsedniče, celo jutro vas traži ona Zorana Mihailović – Šta hoće, pitam – Ne znam, neće da kaže – Kažite joj da dođe, kažem strogo. Ulazi ona plavka, sva nabrekla ... opet me spopadoše one jutrošnje misli, ali se trgnem i kažem – Ne može ... neznam ni šta  je htela da me pita. Dreknem na sekretaricu – Zovite mi Anu Brnabić, samo ona može da me spasi od ovih jutarnjih snova ... i bogami pomoglo je, čim sam je video.

Ana, proveri sa Darijom ono u vezi drugog pika prvog talasa epidemije – proveri da nisam tu nešto pobrkao, planirali smo da to povežemo sa održavanjem ovih protesta, pa smisli nešto da to razdvojimo od izbora, jer ovi Đilasovi o tome stalno govore ... Šefe, imam ideju – obustavićemo slanje rezultata sa testiranja na nekih petnaestak dana, a onda ćemo sve to da pošaljemo odjednom i tako sve stavimo na račun ovih protesta. – Uh to mi se sviđa, Đilas će da popizdi, ali mi ćemo imati „struku“ iza sebe.

I smisli nešto pametno – ili bar nešto slično, protiv onih iz BIRNA koji i dalje tvrde da smo krili podatke o stvarnom broju zaraženih i preminulih, ali izbegni onu priču – odem ja da se testiram, kažu mi – pozitivna, pođem kući, zgazi me autobus, od čega sam ja preminula – od korone ili utobusa?, naslutićeš nešto, a šta ću ja onda bez tebe. – Dobro Šefe, čuvaću se. A jel' može, umesto onog – zgazi me autobus, da kažem – zgazi me trolejbus?  

Kaži Dariji da mi se dopada ono što je rekla – Lažu oni koji govore da su se građani zarazili na fudbalskoj utakmici Zvezda – Partizan, jer karte su se prodavane online!

Šefe, zove vas Željko – Gde si Željko kućo stara, kako ide ta tvoja saradnja sa Oxfordom oko pronalaska vakcine za koronu – Ide, ide, nema problema, ali trebaju mi neki dobrovoljni zamorčići da to ispitam na njima ... – Dobro, videću za to, nego slušaj, onaj Đilas me i dalje zajebava – Napiši nešto u stilu Dragi Điki ..., kao ono prošli put, ali daj da se to čita svakog dana, bar triput dnevno, pre i posle jela ... ako treba stavi i ono – ... konsultijte svog lekara ili farmaceuta. – Ma ne ti da konsultuješ lekara ili farmaceuta, nisi razumeo – Đilas!

Zove vas Vulin, već treći put, kaže da je hitno – Dajte mi ga – Šta je ministre odbrane, da nije zaratilo. Ma jok Šefe, nego jeste li dobili onu sliku sa poslednjih vojnih manevara, što sam vam poslao – Jesam, kakvi su ti oni konji ... – Pa valjda ste me prepoznali, ja sam onaj u sredini – Ma jesam, nego koji će ti to – Hoću da idem na kurs za generala – zajebavaju me na fejsbuku ovi Đilasovi, kažu ministar odbrane sa desetarskim činom i vojnim stažom od 15 dana, pa skupljam potrebnu dokumentaciju o svojim vojnim aktivnostima – Dobro, a jel' si pitao te tvoje, može li to tako? – Jesam, načelnik generalštaba kaže može, ako vi kao Vrhovni komandant, specijalnim ukazom to odobrite. – Ma dobro, hoću, ali moram da konsultujem i ovog mog pravnika Nikolu Seljakovića – da onog što je vodio kolo kad smo onomad pobedili na izborima, on je iskusan pravnik, bio je i ministar pravde, uzeo sam ga direktno sa Pravnog fakulteta u Beografu, sa mesta asistenta za vizantinsko pravo.

Neka dođe Nikola, kažem sekretarici – Nikola, uzmi ovaj Vulinov slučaj i vidi da li sam ja ovlašćen za to što on traži. – Šefe, ne mogu da se setim da je toga bilo u vzantološkoj praksi, ali mogli bismo da se pozovem na presedan iz starog Rima – Rimski imperator Kaligula je svog konja postavio za senatora. – Bravo Nikola, završi to Vulinu.

Zovite mi Nešu, kažem sekretarici – Slušaj Nebojša, gde nađe onog Rebića, dao sam ti da smisliš priču o rusko-crnogorskoj ulozi u organizovanju ovih protesta građana, a ti dao njemu – a on preko televizora rastego pruču o nekom studentu prava, kao glavnim argumentom za tu obaveštajnu akciju. Znaš li ti čoveče, koliko će Putin da me zajebava kad to čuje. Prošli put – kad sam bio kod njega, a naučio sam ruski samo zbog toga, on je sve vreme ćutao, gledao negde dole i na kraju mi rekao – Aleksandar, imate lepe cipele.

Šefe, ponovo zove Vulin – pominje opet neke konje i Nikolu ...

E, to mi je bilo već previše, kažem sekretarici, idem malo na Hepi kod Milomira Marića da se odmorim.

Tu se i ja probuim – dobro je što je to bio samo san.

Dragiša Čolić, 19.07.2020.