Par reči o… (5. deo)

Daleko od očiju, daleko i od srca. Zahvaljujući nemaštini koja nas je zadesila, otuđenje ljudi je u Srbiji postalo modni trend, pa ni rođaci više nisu ono što su nekada bili. Drušvene mreže omogućavaju zajedničko kafenisanje iz sopstvene fotelje, gde se dijalog kafenisanja vrši putem skajpa ili sličnih softvera, a korisnici društvenih mreža koji iz finansijskih razloga ne mogu sebi da priušte kameru za kompjuter, ćaskaju preko tastature ili putem mobilnih telefona, jer vremena za kafenisanje uživo nema. Ipak, ovakav vid komunikacije daje šansu za ćaskanje sa prijateljima ili rođacima na drugoj strani planete, a ima i gomilu prednosti ako je sagovornik iz iste ulice. Neprocenjivo je ušteđeno vreme potrebno za doterivanje pred odlazak na kafu u komšiluk, a i vreme za pranje jedne šoljice je duplo kraće od pranja dve šoljice. Neverovatna je ušteda i u toploj vodi potrebnoj za pripremanje kafe, ali i toploj vodi za pranje šoljice, pa će i bojler manje struje da troši. Manje struje će trošiti i kuvalo za kafu ili šporet ako se kuva jedna kafa. Ako na drugi tas vage stavimo struju koju potroši kompjuter ili punjač mobilnog telefona, dobijamo da su ti troškovi zanemarljivi. Jedan od sagovornika može opšteno i da se počeška ako ga zasvrbi nešto malo niže od visine stola, a to drugi sagovornik neće primetiti. Drugi sagovornik neće primetiti ni ako je nered kog prvog sagovornika, jer fiksno postavljena kamera kompa ili mobilnog prikazuje samo glavu sagovornika, a pozadinu u minijaturi. Ipak, u poslednje vreme se nema vremena ni za ovakav vid komunikacije, uglavnom zbog prezauzetosti ničime.

Ipak, kafenisanje uživo sa komšinicom daje veliku šansu da se komšinica otuđi od komšije, pogotovu ako posle nekog vremena komšinici krene da raste stomak iz nepoznatih razloga. Tada komšinica trajno ostaje na kafenisanju, i prestaje da bude komšinica, a njen bivši joj postaje komšija. Naravno, u komšijskim varijantama svaka kombinacija je moguća, posebno ako je ulica bogata komšijama i komšinicama slobodnih shvatanja, a željnih kafe uživo.

Omladinci balkanskih zemalja, pa i malo stariji omladinci odlučuju se za otuđenje od rodne grude, i odlaze u zapadne evropske zemlje ili u zemlje preko velike bare, gde je rad više plaćen nego u matičnoj zemlji. Razlika u vremenu zbog različite vremenske zone, smanjuje mogućnost mrežne komunikacije sa rodbinom u matičnoj zemlji, ali novac je novac, a zbog njega se i odlazi. Spretniji odlaze daleko ostavljajući porodicu sa obećanjem da će doneti kući mnogo novca, ali nije retka pojava da tamo negde daleko osnuju još jednu porodicu, tek da im iz sećanja ne izvetri porodični ambijent. Obično se više i ne vrate u rodnu zemlju, dok ostavljena porodica u rodnoj zemlji ostaje na milost i nemilost vladajućem sistemu. Kada majka ostavljene porodice skonta da je ostavljena, spasonosno rešenje nalazi u kafenisanju sa prvim slobodniim pristojnim komšijom, pa ubrzo postaje gazdarica, na nekoj drugoj adresi. Ali, besparica udara gde najviše boli, pa se ponekad dešava da i gazdarica u besomučnoj trci za novcem, zapraši u neku obećanu zemlju i posle izvesnog vremena prestaje da šalje novac kući, jer joj je iskustvo ribolova omogućilo da tamo upeca nekog soma, i započne potpuno novi život u potpuno novoj porodici. Po svim zakonima verovatnoće, iz svega lošeg mora da se desi i nešto dobro. Ostavljeno dete u Srbiji ima dobru šansu za duži boravak na Zlatiboru, gde će naučiti da rukuje vojnim igračkama svih vrsta, što će mu možda jednog dana i biti od koristi, ako preko optičkog nišana ugleda nekoga ko neverovatno liči na njega.