Plan B

Na vratima je, u mračnom hodniku jedne stare zgrade u centru grada, pisalo „ Predbračno savetovalište“. Ni sam ne zna zašto je došao, ali je poverovao svom najboljem prijatelju da čovek pomaže sto posto. Boban pokuca na vrata. Niko ne odgovori. On ih polako otvori. Zapljusnu ga svetlost južne strane velikog prostora. Kontrast koji daje nadu.

„Izvolite!“, reče zgodna crnka stavljajući u prvi plan lepe ruke sa dugim negovanim noktima.

„Ja sam Boban Simić, imam danas zakazano kod profesora Marjanovića.“

„Pođite za mnom.“, reče crnka usklađujući korake na visokim štiklama sa zgodnom zadnjicom koja je pravila osmice u vazduhu. "Ova kao da je rođena sa štiklama.", pomisli Boban.

„Izvolite, sedite ovde i sačekajte, prozvaću Vas!“

Zahvalivši se, zavali se u udobnu fotelju. Bio je sam i nije dugo čekao. Ušao je u drugu prostoriju još lepše uređenu gde ga je za radnim stolom očekivao, tako hvaljen, profesor Marjanović. Široki, topli osmeh stručnjaka ga je oslobodio svakog straha i kočnica, pa se posle rukovanja odmah baciše na posao. Naime, naš Boban je bio biseksualac, koji je želeo da bude opredeljen za naklonost jednom polu. Samo što on sam nije mogao to da uradi, jednostavno su ga privlačile i žene i muškarci, a imao je hiljadu razloga i za jedan i za drugi pol, pa nikako da se konačno odluči, jer je želeo da se veže, zasnuje brak i da ima decu. Svako bi pomislio, pa dobro, trebalo bi da bude sa ženom i to sve ostvari, ali on nije mogao tako da odluči, jer bi ga istog momenta morila čežnja i strast prema muškarcu kao i mogućnost gej braka.

Redovno je išao na konsultacije, tri puta nedeljno i dolazio je do određenih saznanja. Otvarali su mu se prozori u glavi i svetlost je najzad razbijala sve njegove strahove i predrasude. Bar je on tako mislio. Svo svoje iskustvo delio je sa Markom, najboljim prijateljem, a svojoj verenici Sofiji je već ranije objasnio da ide na terapiju za kičmu, tako da je nesmetano radio na tome kom rodu je više naklonjen i sa kim će ostati u vezi.

Posle mesec dana on najzad odluči da oženi Sofiju. Bio je srećan i tužan, jer kako sada da vest saopšti onoj drugoj strani? Kada je to, ipak, uspeo da odradi, pljuštale su psovke i histerisanje povređenog homoseksualca, a najboljeg druga Marka, koji se svim srcem nadao da će njemu dati prednost.

„Maki, pa viđaćemo se mili, nemoj biti tako tužan i isključiv.“, tepao je skoro plačnim glasom.

„Ne, ti za mene više ne postojiš! Zaboravi me, moj broj, moju ljubav, kučko jedna!“

Posle raskida, te iste večeri, Marko je nazvao profesora Marjanovića.

„Profesoreeeee, ljubavi, pa ti si genije! Daaaa, uspelo je! Malo pre me nazvao i ja sam demonstrativno raskinuo! Daaaaa, ljubavi, to baš to znači što mi pričaš, šećeru! Nastavljamo našu priču, guzičice moja, dođi večeras da nadoknadimo sve ovo vreme...možeš misliti da sam ja raskinuo kako bi to bilo, ne bismo ga se nikada rešili, ovako tvoja i moja genijalnost nema granica! Ma neće saznati istinu, znam ga, nije on baš tako radoznao, a kome bi palo na pamet da si ti taksista, a tvoja sekretarica plaćena glumica! Ej, skini onu pločicu sa vrata, moji prijatelji se uskoro vraćaju iz Amerike! Hajde, dogovorićemo se natenane, samo mi dođi večeras...“