Plotun dobrodošlice

Špalir nejebača se postrojio s kurcem u vis i spremno čekaju da ispale svečani plotun dobrodošlice u dupe novopridošle. Sveža je, preplanula i beskrajno umorna. Sad će dati pičke, jer… Jasno je, ona nema kud.

Jedan je poziva na kafu sve se nadajuć da će njena naivnost i ovaj put doći do izražaja i da ona neće shvatiti da je kafa sinonim za kurac u njenoj guzici. Guzici koja je sad neosunčana i bela. Osim ako se nije sunčala gola… A to  znači da je bila sa nekim. Možda sa celim vaterpolo timom. Oduvek je volela momke širokih ramena. No, o tome ne vredi razmišljati. Samo se čovek nervira.

Drugi je zove na vožnju biciklom sve verujuć da neće provaliti njegove namere da je naguzi u prvom žbunu pokraj puta. Pa šta ako je usro svaki put i ne želi da se menja… Možda i ovaj put njeno mekano srce popusti i on nađe put do njenih čvrstih guzova u nekom šipražju nadomak Ovče. Oduvek se ložila na fiskulturu i prirodu. Ima šanse!

Treći se već brine, jer je još letos obećala trojku, a od obećanja su se dopisivali samo nekoliko puta. I nikada nije dalje razvijala tu fantaziju. Verovatno je besomučno opštila dole… Možda sa čitavim buljukom razuzdanih meštana na jahti. Da, zato je i zaboravila. Čemu trojka kad je dole bila barem desetorka? Nikad je se neće valjano dočepati.

Četvrti je pak neprestano kukao dok je bila odsutna. Slao je romantične poruke, vapio iz petnih žila i čeznuo da je čuje i vidi. Sad je toliko uzbuđen što je došla da više nije siguran da će moći da je pogleda u oči, a da se ne usere u gaće. Ponajviše ga boli što će morati da sluša njene jebačke priče i da se pravi da mu je to super, a ustvari se gnuša od pomisli tuđeg kurca u njenim čeljustima. Al jebiga, drugari su.

I tako je špalir nejebača stajao prepun drkadžijskih fantazija ophrvanih besom, mržnjom i ludačkom požudom. Eh, kad bi bar mrvica onoga što ih brine bila istina, žene bi bile srećne. Jer, na svetu bi bilo vrsnih jebača koji bi itekako imali moć da ženku svrte na kurcu. Svaki nejebač misli da se njegov predmet požude istovremeno hefta sa bar desetak kurconoša. Ako ne i sa svima istovremeno. I to ga muči. To ga slama. I tako on, umesto da se na valjan snošaj fokusira, vrti slike, tripuje, brine, kalkuliše, jede govna.

I kako… Kako onda da počasni plotun bude valjano ispaljen, a novopridošla dočekana kako valja i trebuje? Pa, ako treba i orden da se metne, nagrada da se primi, cveće da se uruči… A ovako, dal vamo dal tamo… Sve se svodi na isto. Svi su nejebači slični, samo je različito mesto gde njihov plotun završava. Dal' je peškirić, dal keramička pločica, ali ne… Nikad željeno mesto.

Jelena Andonović