Podzemlje

U emiratu se Nova godina tradicionalno proslavljala  gromoglasno, uz pucnjavu i vatromet. Navodno da ne bi došlo do uznemirenja javnosti, nadležni ni ove godine neće saopštiti tačan broj ogluvelih za vreme praznika. Širom emirata organizovane su brojne svečanosti. Vlast je tako iskoristila priliku da u novogodišnjoj noći promoviše otvaranje nove stanice metroa u prestonici, još jedno graditeljsko čudo naših neimara, ponos i diku Vrhovnog i ostalih emira.

U prestonici je, kao što se već zna, red i običaj da svaka vlast za svoga vakta izgradi jednu stanicu metroa, a izgradnju trase istog velikodušno su ostavljale u amanet jedna drugoj. A kada će metro zaista protunjati ispod naših garaža, podruma i polica sa zimnicom, a ne samo virtuelno, i u nečijim glavama, od tog pitanja beže kao đavo od krsta čak i vidovnjakinje i proročice, uprkos tome što nadležnji velikodušno obećavaju početak radova čim stručnjaci u resornom ministarstvu sklope finansijsku konstrukciju. Na šta okapasmo čekajući već čitavu deceniju, zli jezici neće propustiti da kažu.

Jedan sam od onih koji sumnjaju da se pravi razlog tom oklevanju za izgradnjom metroa krije u beogradskom podzemlju, pošto kruže razne priče o tome šta se sve nalazi ispod Beograda i kakve mračne sile ne dozvoljavaju da im se remeti mir. Te kako su u lagumima i katakombama ispod grada nastanjene čitave horde raznih nemani i čudovišta koja se hrane otpacima, smećem i prljavštinom koju prozvode Beograđani i bacaju gde god stignu, a ovi onda noću svojom džinovskom snagom usisavaju svo to smeće i odnose ga podzemnim kanalima na reciklažu. Grad bi osvanuo čist kao jutarnja rosa, a do uveče smrad bi se opet dizao do prvih prozora, u nižim delovima grada i do prvog sprata. Da nije tih đubretara iz podzemlja, kažu da bi se žitelji prestonice podavili u sopstvenom smradu.

U noćima punog meseca potomci tih đubretara, pubertetskog i adolescentskog uzrasta, otimaju device sa ulica i odvode ih u svoj podzemni svet, da bi ih ranom zorom vratili čiste, netaknute, i ushićene kao da su bile u Diznilendu,  a one bi, pak, uz pokoju suzicu, nerado pričale o tome. Dugo vremena je to bila glavna tema na roditelljskim sastancima u gimnazijama i srednjim stručnim školama. Čak je gradski emir, uznemiren takvim glasinama, uputio dole žandarmeriju, da ispita stvar, a kako se to završilo niko ne zna.

Ali, nije to sve. Legenda kaže za nas beogradske Srbende  kako smo skloni da šurujemo i sa samim đavolom ne bismo li zadovoljili sve svoje prohteve, pa znajući s kim ima posla, bog pravde, koga po navici prizivamo samo kad nam je veklika frka, ne obitava više na nebu, gde mi, takođe po navici, mislimo da mu je mesto, nego u mraku ispod naše prestonice, tu, duboko pod zemljom, izgradio je svoje  carstvo. I odatle pruža ruke ka nama i, strogom ali pravičnom metodom slučajnog uzorka, uzima i kažnjava pojedince koji su se ogrešili o njegove svete zapovesti. Pa pre ili kasnije svako dođe na red.

Svašta se, dakle, pričalo i pričaće se, a sva je prilika da ćemo za právu istinu o tome šta se dole zbiva još zadugo biti uskraćeni. Ali, jedno je sigurno: kad god bi se počelo sa kopanjem metroa, mašine bi se ubrzo zaglibile, a radnici razbežali glavom bez obzira.