Ponedeljak

Sećam se da ranije, dok sam bio zaposlen, nisam naročito voleo taj dan. Od kada sam dobio otkaz, sve mi je jedno. Svaki dan mi je gotovo isti. Trudim se da što više vremena provodim van kuće, dok mi supruga ne ode na posao, a onda uđem unutra kako bih obavljao kućne poslove. Ona je sada jedina sa primanjima, pa ne volim da joj stajem na senku.
Ovog jutra sam poranio kako bih pokosio travnjak. To sam radio i u petak, ali bitno je da ne delujem besposleno u očima svoje supruge. Iz tog razloga ustanem pre nje, skuvam joj kafu, spremim doručak, a onda se iskradem iz kuće. Ujutru zna da bude mrzovoljna, a naročito je to prisutno ponedeljkom.
Pripremio sam sve za šišanje trave, ali kosilicu nisam pokrenuo. Njen zvuk bi mogao dodatno da unervozi moju dragu.
Prvi je niz ulicu prošao komšija koji je zaposlen kao proizvodni radnik u automobilskoj industriji. Nasmejan, poželeo sam mu dobro jutro dok je on nehajno odmahnuo rukom, valjda u znak pozdrava. Za njim je, ne žureći, hodao čovek koji stanuje na samom kraju naše ulice. Pušio je hodajući. On nije ni, makar nehajno, podigao ruku da bi me pozdravio. Umesto toga, pljunuo je u mom pravcu, zatim je nastavio svoj usporeni hod. Taj komšija je zaposlen kao mesar u jednom trgovinskom lancu. Za njim je hodala komšinica koja je za ruku vukla svog petogodišnjeg sinčića. Malac je slobodnom rukom trljao uplakane, sanjive oči. Ova, samohrana majka, nije mi se ni obratila ni mahnula. Ona je bila zauzeta gunđanjem i šlepanjem svog deteta. Dečakove ruke su, kao što rekoh, već bile zauzete, pa mi ni on nije mahnuo. Ruku koju sam podigao da bi ih pozdravio, stidljivo sam spustio. Naš komšija fotograf koji je inače najpopularnija osoba u ulici, bavi se fotografisanjem golišavih dama za neki časopis, ni on nije ništa bolje bio raspoložen od njegovih prethodnika koji su prošli ulicom. Užurbano je protutnjao ulicom bez pozdrava. Koja li muka tebe tišti, pomislih tada. Nakon pešaka, u automobilima su prošli komšija sudija, zatim komšija arhitekta sa svojom suprugom nastavnicom engleskog jezika, u starom automobilu je prošao komšija trgovinski putnik. Niko od njih nije obratio pažnju na mene. Zavladala je kratkotrajna tišina koju je narušila moja supruga rečima da ponovo kasni na posao, te je i ona, bez obraćanja pažnje na mene i bez pozdrava, napustila naš porodični dom.
Kada mi se supruga izgubila iz vidokruga, ušao sam u kuću kako bih pospremio nered koji ona već tradicionalno ostavlja iza sebe. Odlučio sam da se travnjaku posvetim popodne, kada se ona vrati sa posla. Bitno je da ne delujem besposleno.
Dok sam prikupljao sudove sa stola, na vratima je pozvonio poštar. Bio je mrzovoljan poput svih koje sam video tog jutra. Uručio mi je poštu mrko me gledajući, te je uz neko negodujuće mrmljanje napustio moje dvorište.
Poštar mi je uručio još jednu prijavu zbog pronevere državne imovine. Zbog tih neosnovanih prijava sam i dobio otkaz, a s obzirom da je sve to obelodanjeno, isterali su me i iz stranke. Koliko je samo malerozan dan taj ponedeljak, zaključih nakon svih dešavanja tog jutra. Nije ni čudo što su svi mrzovoljni.

Željko Žele Jovanović