Poštar i pas

-Eh, kada se samo setim... – obelodani poštar kroz uzdah svoju nostalgiju za dobrim starim vremenima psu čiji je položaj tela i pogled delovao poprilično nezainteresovano.
Psu je svakako bilo jasno da su uvek ona prošla vremena bolja od ovog sadašnjeg, a isto tako mu je bilo jasno da će i ovo loše, sadašnje vreme u budućnosti biti dobro, staro vreme.
-Ti si bio još sasvim mlad pas. A i ja sam bio mlad i pun energije. – reče poštar svom lenjom, četvoronožnom poznaniku.
Pas, koji je ležao i držao svoju glavu na prednjim šapama u trenutku je pomerio rep, ali ne bi se moglo reći da je to bio znak radosti.
-Tvojoj tadašnjoj mladoj gazdarici sam redovno donosio ljubavna pisma. Znam da su bila ljubavna zahvaljujući njenoj radosti svaki put kada sam joj ih uručivao. Ti si me redovno ganjao po dvorištu, koliko si mi samo nogavica izgrizao.
Pas je i dalje nepomično ležao pored poštara koji je sedeo na klupi i na neki način razgovarao sam sa sobom.
-Mudar si ti, stari moj. Znao si da će je ta pisma odvesti iz kuće.
Pas je trepnuo, što bi se moglo protumačiti kao znak potvrđivanja ovih reči.
-A tvoje starije gazde, kakvi su to ljudi bili. Naročito tvoj pokojni gazda. Divan čovek. Kada bih mu donosio penziju, ti bi me i tada jurio i grizao, ali ne onim žarom kao kada sam donosio račune.
Pas je ponovo trepnuo.
-A sećaš li se kada sam doneo neku kaznu za neplaćene račune? Tada sam zbog tebe i tvojih čeljusti morao da primam tetanus, vraže jedan! – nasmeja se poštar.
Pas ovog puta nije dao nikakav znak, braniće se valjda ćutnjom.
-Eh... –ponovioje onaj uzdah sa početka poštar - Kako je nekada bilo... Koliko su me ljudi samo pozivali da uđem, da me počaste. Razgovor bi uvek tekao nekako ovako: Može kafa? Joj, nemam vremena, imam još mnogo pošte da raznesem, rekao bih. E onda rakijica, na brzaka, rekao bi domaćin, a ja bih se femkao dok bi domaćin sipao rakiju. Popio bih jednu, neretko i dve, i tako gotovo svuda. Nije bila retkost ni da izađem iz kuće sa palačinkom u ruci ili uštipkom.
Pas se obliznuo pri spomenu uštipka.
-Kažu da poštar uvek zvoni par puta. Eeee dobri moj, danas mogu da zvonim milion puta, neće ljudi da otvore kada vide da sam ja. U kući prestaje dečija graja koliko ja pozvonim, pa i psi iz dvorišta se kriju kada mene ugledaju. Moj ti je posao gori od posla Smrti. Kosač dođe jednom i to je to, od mene kao da više strahuju.
Pas je ležao nepomično.
-Šta da ti kažem, ni ja ne otvaram svom poštaru, a da budem iskren, često dođem u iskušenje da mu otvorim i da ga ugrizem za cevanicu.
Pas je na trenutak podigao glavu i pogledao u poštara kao da želi da kaže:“ E moj nesretniče!“

Željko Žele Jovanović