Pred večni put

Te noći, koja se ni po čemu bitnom nije razlikovala od brojnih drugih noći, sanjao je samog sebe ukočenog, nepomičnog i bledog – jednom rečju, mrtvog. Za njega se ne može reći da je bio pravedan tokom života, ali je te večeri, kao i mnogih drugih, spavao spokojnim snom pravednika, sve do pojave pomenutog sna.

U strahu se trgnuo, ponevši iz sna belilo na svom licu.

Više nije mogao da spava, a i svakako se ne bi usudio na tako nešto.

San je delovao prilično realno, te je pomislio da je to možda znak i da smrt zaista dolazi po njega.

Do jutra je razmišljao o svom životu, o zlodelima i gresima koje je počinio svesno i nesvesno, te je shvatio da ispunjava sve uslove za večni boravak u paklu.

Ujutru je, kao i svakog drugog jutra, otišao u kupovinu.

Prvo je svratio u pekaru po svež hleb i, dok mu je pekar pružao još uvek vruću veknu, pomislio je kako je ovo možda poslednji put da vidi ovog prijatnog čoveka, pa se dodatno rastužio.

Nakon pekare stao je pored trafike u kojoj inače kupuje novine, što je učinio i ovog jutra, iako mu danas nije bilo do čitanja. Pružajući sitan novac uvek neraspoloženoj radnici iz trafike, pomislio je kakoće mu čak i ona nedostajati kada zauvek bude sklopio oči.

Vraćajući se sporim korakom i istim putem kao i svakog drugog dana, pored hleba i novina nosio je i pogled kojim se opraštao od svakog prolaznika kojeg bi sreo, bez obzirana to da li ga poznaje ili ne.

Stigavši u stan, skuvao je sebi kafu i natočio veliku čašu omiljenog žestokog pića.

Kada već umire, pomislio je, može makar poslednji put da se počasti.

Uključio je televizor da vidi šta se dešava u svetu koji će uskoro napustiti i na ekranu je video poznato lice koje je svakodnevno tu. Vanredno obraćanje pre redovnog.

Ovu priliku na ekranu nije pogledao opraštajućim pogledom jer, kako je verovao, nakon dolazeće smrti odlazi u pakao.

Željko Žele Jovanović