Priroda uzvraća udarac

Kada je čovekoliki majmun prohodao na dve noge, i tako dobio dve ruke, otkrio je, da uz pomoć adekvatnog rekvizita, može da stvori, ali i da nanese značajnu štetu, postao je majmunoliki čovek. I ostao je takav, što je kroz istoriju dokazao, a i dalje dokazuje ljudskim stvaranjem, a majmunskim uništavanjem. U želji za novim osvajanjima, majmun je brzopotezno uništavao spomenike istorije, koje je čovek gradio vekovima.

Ali, čak i gradnja kulturnih baština čoveka, zahtevala je uništavanje jednog dela iskonske prirode, koju je majka zemlja gradila nekolko milijardi godina. Nauka vrtoglavo napreduje, a ljudska težnja za komforom, prelazi granice normalnog. Gradi urbane sredine sa modernim enterijerima, gradi mostove da bi prešao reku, probija planine da bi gradio tunele i tako skratio dugačke obilazne puteve i gradi sve što može da smisli. Međutim, uopšte ne razmišlja o tome, da svaka gradnja, kao i komforniji život, zahtevaju deo prirode, pa besomučno seče šume, da bi dobio potrebnu građu za izgradnju objekata, ali i mnogo papira, koje će pretvoriti u knjige, u kojima će objasniti pokolenjima, kako da i dalje uništavaju prirodu, radi opšteg dobra. Prekraja reke da gradi mostove i brane, i lije u njih ogromne količine betona, u koje je stavio gomilu armaturnog gvožđa. Da bi imao to gvožđe, morao je ponovo udariti prirodu, vadeći iz nje rudu. Ali, priroda nije bitna. Bitno je da čovek ne pokvasi gaće u nastojanju da pređe na drugu obalu, kao i da mu hidrocentrale obezbede struju, neophodnu za životne ugođaje. Ponos graditelja su svakako fabrike, za proizvodnju svega i svačega, a čiji dimnjaci nesebično obogaćuju vazduh otrovnim isparenjima, koji vetar transportuje na sve strane, daleko od izvora što uzrokuje raseljavanje nekih životinjskuh vrsta, na druga staništa.

Ne voli čovek komarce, jer ga buše da bi mu se napili krvi. Komarci od toga žive. Na isti način, čovek buši planetu da bi eksploatisao naftu, iako se ne hrani naftom. Ali, nafta omogućuje mnogo toga, pa komarci postaju beznačajni, a ožiljci na zemlji će vremenom nestati, kao i ožiljci na koži.

Čovek ima neki usađen strah od povreda, jer oseća bol uzrokovan povredom. A najveću povredu mu nanose drugi, pokušavajući da zauzmu njegovu teritoriju. Da bi se donekle ogradio od takvih povreda, gradi fabrike za proizvodnju oružja, a u zavisnosti od vrste oružja koje proizvodi, otima od prirode potrebne resurse. Kada shvati da je proizveo mnogo više oružja nego što mu je potrebno, i da je to oružje izašlo iz mode, prodaće ga nekome, ko nema uslove za proizvodnju, a posvetiće pažnju proizvodnji novih ratnih igračaka. Ako nema kome da proda, napašće nekog, znatno slabijeg od sebe, i tako će se rešiti zastarelog oružja. Istovremeno, na okupiranoj teritoriji, uništiće mnoge fabrike, mostove, tunele i druge građevine, pa će izgradnja istih početi ponovo. I ponovo će se od prirode uzimati sve što je potrebno za izgradnju. I ponovo će se priroda ranjavati, u cilju utoljavanja ljudske žeđi za lagodnim.

Majka priroda trpi dok trpi, ali dođe momenat, kada i priroda načisto popizdi, pa počne da uzvraća udarce. Kada joj čovek podigne pritisak, priroda otvori neki od svojih ventila olakšanja, koji čovek naziva vulkan, pa sprži sve što se nađe u blizini, a ono što je dalje, prekrije toksičnim pepelom. Žestoko razgoropađena priroda, ume da počasti civilizaciju nekim zemljotresom, kojim satre ono što je čovek godinama gradio. Ume da se osveti i poplavom, uništavajući useve, ali i stvarajući dobru podlogu za razvoj raznih zaraznih bolesti. Desi se da pošalje poneki cunami,  potpali neki požar ili tresne neku drugu nepogodu, uništavajući tako i sebe, ali i neprijatelja. A čovek se dokazao, kao najveći neprijatelj prirode.