Privrženi pokojnik

Jutros dok smo ispijali kafu, kažem ženi i sinu:

- Ako ikada budem umro, umreću iz radoznalosti! Da vidim kako se živi u podzemlju!

- Tata, podzemlje nije tamo, ono je ovde, oko nas, a mi smo samo nemi posmatrači! – kaže mi sin.

- Ja sam negde pročitala da u slučaju suđenja podzemlju i nemi posmatrači odgovaraju kao saučesnici! – uključi se u raspravu moja žena

- Baš me briga! Ja ću tada biti u carstvu nebeskom, a ne u ovoj bedi i nemaštini!

- U pravu si, na onom svetu je mnogo bolje nego na ovom! – ponovo uze reč moja žena.

- Nemaš dokaza za tu tvrdnju! – kažem joj.

- Imam. Dokaz je pokojnik... Jedino on ne plače na sopstvenoj sahrani. – pojasnila je.

- E, zato ću ja već sutra da investiram u svoju bolju budućnost!

Žena i sin se pogledaše.

- Kupiću grobno mesto! – svečano ih obavestim.

Žena je najpre prevrnula oči kao barena štuka, a onda mi je predložila da odem kod psihijatra, jer sam genetski prilično čaraposan, naročito po muškoj liniji.

- Ja genetski udaren mokrom čarapom?! – iskokoljim se od zabezeknuća.

- Tiii, naravno! Čukundeda ti je bio lud kao struja, kad se za Teslu nije ni znalo, a pradeda ti voleo muškarce, kad homoseksualci nisu ni postojali.

Htedoh i ja da pomenem njeno genetsko poreklo, naročito milu majku i još miliju sestru, ali me sin preduhitri:

- Grobarinu možeš da plaćaš jedino preko mene mrtvoga! Ja sam odlučio da te kremiram! Mnogo je jeftinije od tog tvog presmrtnog, a naročito posmrtnog plaćanja!

- Nisam ja Đordano Bruno, a nisam ni bukov balvan da gorim u plamenu! – pobunim se.

- Mnogi nisu pa ih opet spaljuju! Ceo napredni svet to radi!

- Neću među napredne! Hoću kao svaki normalan Srbin da glasam i posle smrti!

- Glasaj, ko ti brani...

- A odakle da ustanem, majke ti ga natitkam, ako nisam u grobu?! Iz pepeljare, iz tegle, ili, ne daj bože, iz najlon kese! Hoću kad mi pošalju poziv da se odazovem dostojanstveno!

- Otkud znaš da će baš tebe da zovu na glasanje?!

- Upamti, sinko, pravedni Srbi počivaju u raju, grešni u paklu, a privrženi u biračkom spisku.

- A ti si kao privržen?!

- I te kako! Da nisam, zar bih osam godina strpljivo slušao obećanja sveznajućeg i svemogućeg među nama, da će mi za dve i po, najdalje tri godine,  biti mnogo bolje...

Ljubomir Ilić