Razgovor sa hrčkom

Jesenji dan u zadnjem broju maja, ali ne menja mi koncepciju plana i dogadjaja. Korak po korak i opet korak, pa razmak, pa korak, pa smotana, pa STOP! Trava zelena, skoro pa do kolena (kud li sam upala) nešto malo čupavo, a diše...ćušnem ga nogom (ipak da proverim), pazi stvarno diše, gleda u mene i pita se,dal je ova normalna? Uplašen i zbunjen.

JA: - Ej bre, šta radiš tu, mogo si da skvikneš sad?

On me gleda (mislim da bi me pojeo, al ja mu dodjem ko džin...čuj, ja džin, metar i ćevap, smeh).

JA: - Šta radiš bre tu, daj da te sklonim?

ON:- Ne diraj me bre ti, ti nišlijko jedna čupava(jbt).

JA:- Otkud pa znaš da sam iz Niš?(smeh).

ON:- Po akcentu, a šta ćeš ti u velegrad?

JA:- A šta te pa briga, eto došla sam si...

ON:- Pa nemaš šta da radiš, jel, i pomeri se molim te, već mi smetaš....(jbt).

JA:- Ej bre, prestani da psuješ, nerviraš me, ću te zveknem sad.

ON:- Pa šta čekaš, odlazi...

JA:- Pa ti li će mi kažeš de ću stanem...eto, oću ovde i saću te slikam.

ON:- Neee, nikako (drhti još više).

JA:- Što bre? Ko ti drma kavez?

ON:- Žuća...

JA:- Koj bre Žuća?(smeh).

ON:- Mačor, pobegao sam, poješće me...

JA:- Pa ovde li si se sakrio(smeh), pa svaka mačpurda će te nadje...

ON:- Slušaj ti mala, ako si došla u velegrad, ne znači da tako razgovaraš sa mnom.

JA: - UUU, izvinte vaše krzneno visočanstvo...ne lupetaj bre, nego daj da te sklonim.

Napravila sam korak, dva, za njega kilometar.

JA:- Evo ti, valjda si bezbedan.

Tražim po torbi kišobran...čudo šta sam sve našla, kišobran ga nema, izvučem zidno ogledalo u manjem formatu(prebirem po glavi kad li sam ga umuvala u torbu). Okrećem se.

JA:- Ej bre, gde da idem, šta da gledam (tražim nekog na krkače da me nosi, cvrc)? Iza sebe čujem eho... Savu, Dunav, neku Ružicu (šta će mi bockavo cveće, imam ga i kući) PFF... RUŽICA bre (lupim se po glavudži, još mi zvoni) sa krivom kamenitom stazom… Bem ti velegrad (ups...nisam tela, al stvarno)...

Autor Marija Ilić