Razmišljenja o praznini, uz vanilice i prazan list papira

Poslednja vanilica u tanjiru, ostavljena na cedilu od strane svojih drugara, saboraca, kao da je drhtala u iščekivanju neminovnog. Dete, musavo i prašnjavo od šećera u prahu, sedeći u majčinom krilu, spremalo se da zada odlučujući udarac u borbi protiv ove poslastice. Prstići će  se ustremiti i ostaće samo trag od šećera u prahu koji će podsećati da su tu nekada postojale vanilice sa prošlogodišnjim džemom od kajsija. Ostaće zvuk sisanja prstiju, šećer i natpis „USPOMENA IZ PROLOM BANJE“
Praznina. Dok sam maločas zamišljen posmatrao belinu praznine papira ona mi nije delovala toliko loša. Ta praznina mi je davala raznorazne mogućnosti. A mogućnost kojoj se uvek nadam je: Nažvrljaću remek-delo. Da li će se to ikada dogodi, ostaje da se nadam. Ono što je sigurno, ova priča uopšte nije trebala da se bavi pojmom praznine. Prvobitno sam imao ideju da se pozabavim problemom nemarnosti jedne majke koja svoje čedo hrani totalno nezdravo. Majka bi , u zamišljenoj priči, bila zaokupljena tračevima, dete bi se tovilo šećerom, obolelo bi od dijabetese, ugojilo bi se, ubacio bih neku šalu o debeljucama, nemarnu majku bih prikucao na stub srama i taj detalj  bi mi pričinio jedno veliko zadovoljstvo, međutim, mene je praznina odvukla na sasvim drugu stranu. Mene je odvukla, a nemarnu majku progutala. Što će reći da praznina i nije toliko beznačajna.
Razmišljajući tako o praznini, pokušavam da se setim svih situacija u kojima je ona dobrodošla. Sećam se te rečenice, zbog koje sam jednom slavio prazninu:
- Dođi večeras kod mene u stan, prazan je.
Adolescentno doba i mnogo manje stvari o kojima se razmišlja.
Drugih razloga zbog kojih bih eventualno slavio prazninu ne mogu da se setim. Bar ne u ovom trenutku. Ideje koje mi padaju na pamet a gde praznina igra važnu ulogu su: Prazan novčanik, prazno srce, prazna glava, prazna čorba (mislim na klot čorbu bez mesa).

Nosio je bradu od nedelju dana, perjanu jaknu i paket dugotrajnog mleka ispod miške. Deset tetrapaka po litar. Uspeo je da izvuče od sindikata bonove za to mleko i na taj način je obezbedio mleko za svog naslednika za sledećih deset dana. U posleratnom vremenu dok sankcije ne jenjavaju, mleko se smatra manjim bogatsvom. Kupio je deset dana. Pripalio je umotani duvan i pričekao je autobus. Po nekom običaju autobus uglavnom dođe posle dva povučena dima ali ovog puta se to nije dogodilo. Razmišljao je o izgovorima ukoliko bi ga uhvatili u švercovanju u autobusu. Mleko mu je otežavalo izgovor. Nasmešio se. Iskamčeno mleko mu je predstavljalo spas u narednih deset dana a sa druge strane, teško je objasniti kontroli u autobusu da nemaš novac za kartu a da imaš za toliku količinu mleka. Dotrajala perjana jakna i neobrijano lice su mu držali stranu u priči ali taj paket mleka kao da je tužilac pozvao za svedoka. Odustati i poći pešice? Nema šta da izgubi ukoliko naiđe kontrola. Može da pokuša. Na sram od osuđujućih ili sažaljevajućih pogleda u autobusu nije razmišljao. Vremenom je oguglao na taj osećaj.
- Ajde, okušajte sreću. Ajde mlad gospodin, tvoja zvezda sreće možda zasija, -reče jedan omanji ciganin dok je pred mladog gospodina postavljao karton, kuglicu i tri kutije od šibica.
- Da vidimo....ovde jeste, ovde nije, ovde nije, ovde jeste....gde je?
Mlađi crnoputi momak pokaza nogom na jednu od kutija od šibica i tu se krila kuglica od aluminijumske folije.
- Bravo! - uzviknu šibicar. Rekoh ti ja da je tvoja zvezda sreće danas zasjala! Idemo još jednom, duplo ili ništa?
- Hm...znam da si prevarant ali neka ti bude. Udri.
- Ovde jeste, ovde nije, ovde jeste, ovde nije, nije, jeste, jeste, nije...gde li je?
- Ovde!
- Opa! Bravo mladi gospodin! Bravo! Srećan dan tvoj! Neću da igram sa tobom više.
- I bolje nemoj. Skinuću ti na kraju i te cipele pa ćeš bos da se vratiš kući. - samouvereno će momak.
- Ja sam cipele dobio tek kada su me u vojsku pratili sinovac, nije mene stra’ da idem bos. Idemo dalje. Ti, sa mlekom. ’Oćeš ti da oprobaš svoju srećnu zvezdu?
Povukavši dubok dim, otac sa paketom pod miškom teškim deset litra odmahnu rukom.
- Ajde gospodin. Vidi se da si ti srećan čovek. Probaj. Mlad gospodin je imao sreće ,možda ćeš i ti. Zvezde sreće danas sijaju, samo moja izgleda ne.
- Nemam ti ja pare za te zajebancije cigo. Varaj ovaj naivan narod, mene nemoj.
- Što tako? Pa vidiš da ljudi uzimaju pare. Možda ćeš i ti.
- Rekoh ti, nemam novac.
- Imaš mleko.
- Pa? - trgnu se budući švercer u autobusu.
- Dobiješ duplo u vrednosti mleka ako pogodiš.
Duplo. Dvostruko, duplirano, dva puta po ovoliko, pomisli. Zadržaću svoje mleko i dobiću za još dva paketa. Kupujem mesec dana. Mesec dugih dana. To bi bilo spas. Samo da pogodim. Ne. Nema šanse. Mada, i sa ovim bonovima je bilo teško a opet. Sa druge strane mesecima sam okovan hladnim mrazom nesreće. Možda me je krenulo?
Tražeći pogledom neki znak uvideo je da je jedan sunčev zrak probio oblak. To bi moglo da bude to. Možda je to ta zvezda. Ma gluposti. A opet, šta će cigi mleko? Daće mi pare da navuče nekog krupnjeg igrača, bogatijeg, neku ovcu. Sigurno ih ima ovde i posmatraju šta se dešava.
- Može! Ajd’ da vidimo gde je ta kuglica, odlučno odgovori.
- Ovde jeste, ovde nije......
To su bile reči koje nije čuo. Reči su nadjačane lupanjem srca u grudima. Fokusirao se na srebrni sjaj aluminijumske kuglice a za koji trenutak kasnije i na prazan poklopac kutije šibica. Prazan.
Dok se truckao u autobusu, oslobođen od svedoka tužilaštva razmišljao je o nekim novim mogućnostima. Kontrole u autobusu nije bilo ali je opet bio izložen sramu. Sram koji je buktao iznutra. Rashodovani autobus ga je odvozio sa mesta zločina u čijoj blizini se nalazi birtija gde dva tamnoputa lika dele pepeljaru, novac i po pet litra dugotrajnog mleka.