Sasvim običan dan

Policija je u cilju prikupljanja dokaza i uklanjanja leševa zatvorila ulicu nakon što su se u njoj obračunale dve zaraćene mafijaške grupe, pa sam na posao morao da idem obilaznicom. Slučaj je hteo da je i ta ulica bila zatvorena zato što je u njoj ponovo pukla vodovodna cev, pa mi je sam bio prinuđenda idem jedinim preostalim putem koji je od mog stana vodio do mesta na kojem radim. Međutum, zla kob je htela da su izvršitelji u toj ulici pokušavali da isele nekog nesretnika koji je pretio da će skočiti sa terase ako izvršitelji ne odustanu od svoje namere. Ispred zgrade u kojoj se događalo prinudno iseljenje skupio se brojni svet. Jedni su vređali izvršitelje, drugi su ohrabrivali čoveka da skoči, treći su ćutali i hranili svoju radoznalost. Bio sam prinuđen da ostavim automobil i da na posao odem trčeći.
Naravno, zbog svih ovih događaja na posao sam poprilično zakasnio, pa me je šef kaznio tako što mi je oduzeo 10% od plate.
Novozaposleni kolega, inače direktorov rođak, zamolio me je da odradim i njegov posao ako ne želim da mu se zamerim. Oberučke sam prihvatio njegovu molbu. S obzirom da sam bio zatrpan poslom, radno vreme mi je brzo prošlo, ako računam i dodatno neplaćeno vreme koje sam na njemu morao da provedem zbog jutrošnjeg kašnjenja.
U povratku sa posla otišao sam po svoj automobil na mesto gde sam ga ostavio. Međutim, parking služba je savesno obavila svoj posao i moj nepropisno parkirani automobil su odneli. Morao sam kući da se vratim gradskim prevozom. Planirao sam da po izlasku iz autobusa svratim do prodavnice i kupim neke osnovne potrepštine, ali sam od tog plana odustao zato što su me u autobusu odžeparili.
Kada sam se napokon domogao kuće, pokupio sam poštu iz sandučeta -Računi i par opomena.
U stanu je vladala tišina. Smestio sam pokupljenu poštu na stolu pokraj oproštajnog pisma moje supruge, u kojem me je obavestila da me napušta zbog lošeg imovinskog stanja i da će ona i deca biti kod njenih roditelja.

Tišinu u stanu prekinuo je zvuk telefona.
-Alo, kume gde si, šta ima? Kako si proveo dan? –upita me glas sa druge strane.
-Evo kume, kod kuće sam. Nema ništa novo. Sasvim običan dan. –odgovorih svom kumu.