Šljaka ili smrt part III

Uvijek sam, a nikad do kraja
Večer u gradu ti donese neki lijek
U nekom kutu gdje samoća se zbraja ...

Ja bi mogo da mogu
Ja bi znao da znam ...
Ja bi mogo da mogu
Ja bi znao da znam ...

HAUSTOR - Bi Mogo Da Mogu

*****

Došao je i taj dan. Doduše, ovoga puta lep i sunčan. Izgledao je, baš, kao dan koji ti govori da će se desiti nešto lepo. Skoro letnja temperatura, cvrkut ptica, zelene krošnje drveća i veseli žagor dece bili su savršen privju da tako nešto i bude. Ali, jebi ga. Opet na Biro. Kako brzo prođe 3 meseca kad ne misliš na njih. Moram da odem, lično da se “zapljunem”. Sve po zakonu. Bez obzira koliko mrzim da se bakćem i gubim vreme sa poslovično nesposobnom državnom administracijom, na neki potpuno perverzan, gotovo sado-mazo način imam taj fetiš šalterskog maltretiranja. Koliko god da me komunikacija sa činovnicima iznervira i smori, sa druge strane ima tu neki fini montipajntonovski šmek koji mi, onako u pozadini, bude simpatičan, pa me čak i natera da se nasmejem sopstvenoj lošoj karmi.

Slika ista kao preslikana od prošlog puta. Šest šaltera, a jedan službenik koji radi. Sva sreća, pa nema gužve. Izgleda da su nezaposleni ovaj dan odlučili da provedu u prirodi. Čekam da stariji gospodin završi, da ja stignem na red.

„Dobar dan“ - rekoh uz, sad već standardni osmeh broj 6, poznatiji kao šalterski osmeh  – „ došao sam da se redovno javim, zbog produženja  na evidencionom kartonu.”

 „Gospodine, dajte mi ličnu kartu, radnu knjižicu i evidencioni karton“ – reče mlađi lik koji je sedeo s druge strane šaltera, istim onim glasom kojim ti pandur saobraćajac, posle salutiranja, traži vozačku i saobraćajnu.

Sve predadoh po naređenju, u nadi da ću ovaj put moju kvartalnu obavezu završiti brzo, ekspeditivno, ako je moguće bez komplikacija.  Lik ukuca moj matični broj u bazu, pa se malo se duže zagleda u monitor.

„Gospodine, ja ne mogu da Vam overim evidencioni karton. Morate u kancelariju 7, kod vašeg savetnika. Tamo završavate overu. Sledeći, molim“.

U sebi pomislih da kod ovog ni 20 evrića ne bi odradilo varijantu “a jel‘ možemo da se dogovorimo”. No, šta je, tu je. Kanelarija broj 7. Ispred nema nikoga. Kuc-kuc, dobar dan. U kancelariji dve službenice. Jedna sedi u stolici ispred monitora, druga sedi na ćošku stola, sa burekom/nekim masnijim pecivom u rukama.

“Sačekajte ispred” – bilo je sve što sam čuo.

Posle nekog vremena provedenog u “blejanju ispred kanca”, vrate se otvoriše, a moja savetnica mi pokretom ruke pokaže da uđem i sednem. Nakon predaje dokumenta i unošenja mojih generalija u sistem, započe konverzacija.

“Recite mi šta ima novo?”- reče simpatična savetnica, valjda pokušavajući da probije led.

“Pa valjda Vi to meni treba da kažete?” – pokušah da budem duhovit, mada još uvek ne shvatam da je ona skroz ozbiljna. Verovatno se nadala da sam sam našao šljaku, pa da može da me skine s grbače. A još kad bi znala da sa mojim birokratskim dogodovštinama smaram ljude koji, nekim čudom, čitaju moje onlajn tekstove…

“Vidim, imate decenijsko iskustvo rada u bankarskom sektoru. Znate, mi nažalost, nemamo da Vam ponudimo poslove tog tipa. Eventualno neku administrativno-tehničku poziciju. Mada i to slabo. Za takva mesta nam poslodavci, uglavnom, traže osobe ženskog pola.”

“Zar mu to ne dođe neki oblik diskriminacije?” – pokušah da zadržim ozbiljan izraz lica, iako mi je u glavi idealna kandidatkinja rasna plavuša do 25 godina u dimenzijama 95-60-95. Nisu ni ti poslodavci sisali vesla. I ja bih takvu, odmah zaposlio.

“Znate, trenutno su aktuelni IT-jevci, građevinci, konobari i…” – nastavi da priča, kao da nije konstatovala moju opasku, a meni ispred očiju flešbek scene iz filma Oktoberfest, razgovor koji Zoran Cvijanović vodi sa službenicom zavoda za zapošljavanje (obavezno pogledati).

“I viljuškaristi”- samo se nadovezah na njeno izlaganje.

“Tačno tako, da imate sertifikat za upravljanje viljuškarom, sigurno bi ste našli posao. Ovako, za Vas nemamo ništa u ponudi. Dajte da Vam overim karton, pa ako se ne snađete, vidimo se za 3 meseca” – sada ona pokuša da nabaci osmeh broj 6.

“Nadam se da se ne vidimo, ali nažalost znam gde živim” – pomislih naglas.

“Doviđenja i srećno” – bilo je sve što sam čuo iza leđa, pre nego što sam zatvorio vrata i otišao.

 Mladen DJomla Kostić