Stazama izborne pobede

Žitelji mesne zajednice Gornje Duvanište, oni koji su tokom letošnjih parlamentarnih izbora bili najglasniji, najprisutniji i najuporniji, dobili su zasluženu nagradu: jednodnevnu ekskurziju do varoši podno Velike Planine.
Tačno u zakazano vreme, njih pedeset dvoje stajalo je ispred opštinske zgrade. Na parkingu ih je čekao autobus sa tablom „SLOBODNA VOŽNjA“. Pored autobusa stajala je gospođica Keti, sa fasciklom, osmehom i pogledom osobe koja zna gde ide i zašto.
Aktivisti su je odmah prepoznali. Ona je uvek bila vođa puta. I kad se išlo u prestonicu da se voli predsednik, i kad se išlo u provinciju da se vidi predsednik na televizoru, i kad su se otvarali putevi bez asfalta, mostovi bez reka, tuneli bez brda i planina, škole bez đaka. Niko nije znao gde živi, čime se bavi ni da li uopšte spava, ali su svi znali da je po struci – vođa puta.
Prebrojala ih je, klimnula glavom i svečano rekla:
-Vi ste najzaslužniji za ubedljivu pobedu naše partije! U znak zahvalnosti, a na predlog našeg predsednika, danas vas vodimo na ekskurziju Stazama izborne pobede. Sendviči, sokovi, voda i dnevnice – trihiljade dinara!
-Meni ste prošli put zabušili hiljadarku! – ciknu žena koju je život već prebacio u petu sporohodnu brzinu.
-I meni!
-I meni, al' ćutim!
-Nisam zabušila! – povisi ton Keti. – Nego su mi dali manje!
-Pa nek' sad daju više!
-Daće kad bude priliv! – reče Keti i okrete leđa, što je u njenom svetu značilo: tema je demokratski zatvorena.
Autobus je krenuo. Unutra je vladala atmosfera muzike, znoja i ponosa.
-Ja sam tri komšinice priveo na glasačko mesto!
-Ja sam jednog vratio sa sahrane!
-Ja sam glasao dvaput, iz ubeđenja!
Pauza je napravljena kod kafane „Rajski ćumez“
-Ko mora u toalet, može u kafanu! – reče Keti kao iskusni turistički vodič.
Na vratima se pojavi namrgođena gazdarica.
-Kuda? – pitala je
-U VC!
-A ko ste vi?
-Ponosni pobednici izbora!
-E, pobednicima je ulaz zabranjen. Ovo je kafana za one koji su pokradeni!
-Ženo, imam slabu prostatu, umokriću se! – zavapi jedan starac
-Neka ti zavuku kateter oni kojima si se ti uvukao u debelo crevo! – odbrusi gazdarica i podiže pušku prelomaču.
Autobus se napuni brže nego glasačka kutija.
Po dolasku u varoš, parkirali su se kod napuštenog magacina nekadašnje fabrike dečije trikotaže
-Ovde je naš kol-centar! – objasni Keti. – Odavde se rukovodi izbornim aktivnostima i pišu komentari za Fejsbuk i ostale društvene mreže.
-Ja bih u VC! – opet se javi čovek sa prostatom.
-Iza zgrade! – reče reče Keti. – Danas je ovde izuzetno živo, jer su lokalni izbori.
Posle kraćeg obilaska kol- centra i nešto dužeg zadržavanja iza zgrade, ekskurzija je peške stigla do groblja.
-Šta ćemo ovde, danas nisu Zadušnice?! – upita neko.
Keti je objasnila:
-Pravedni pokojnici su u raju, grešni u paklu, a privrženi u biračkom spisku. Tih privrženih ima deset do dvanaest odsto i uvek glasaju za nas. Zapalićemo im veliku voštanu sveću, da im obasjava put do birališta. Vosak je iz Tajlanda. Skup je. Spremite po sto dinara za sveću i po devetstotina za crkvene molitve i zvona!
-Oduzmite od dnevnica! – predloži neko, a ostali se složiše kao na glasanju.
Zatim su došli do trafostanice.
-Kakve veze ima trafostanica sa stazama izbornih pobeda?
-Odlične! – osmehnu se Keti. – Trafostanica je vaša nova adresa stanovanja. Sada ste stanovnici ove varoši i glasaćete na biračkom mestu broj 13!
-Pedeset ljudi na adresi trafostanice! – pobuni se prostatičar. – Niko od nas u ličnoj karti nema ovu adresu!
-Podeliću vam sada nove lične karte! – reče ozarena gospođica Keti.
Onda su došli crni džipovi i odvezli sve na glasanje. Biračko mesto broj 13 radilo je bez gužve, jer su svi znali za koga su došli. Posle glasanja podeljeni su sendviči i sokovi, a pobeda je bila sasvim izvesna.
Na povratku su prošli pored „Rajskog ćumeza“. Na vratima je stajalo obaveštenje: „Zatvoreno rešenjem poreske inspekcije“.
Nedaleko odatle autobus je stao. Mnogi su otrčali u kukuruz, šumarak i iza vrzine. Dok su izlazili Keti je nekome telefonirala. Saobraćajna policija je stigla kao po dogovoru.
-Kazna za vozača – 52 hiljade, za putnike – po hiljadu!
-Nemam pare! – reče vozač
Na predlog gospođice Keti, putnici su platili i svoje i njegovu kaznu. Policija je naložila da Keti uplati novac na račun odmah po dolasku na odredište. Tako su dnevnice nestale kao obećanja posle izbora, ali su svi bili srećni što se sve lepo završilo.
Dok je autobus kretao, gospođica Keti se zadovoljno osmehivala...

Ljubomir Ilić, satiričar