Stresovito

Uspomene su samo gomila sećanja na neke protekle događaje, uskladištena po memorijskim fiokicama mozga. Vremenom se zatrpavaju novim podacima koji stare polako otpremaju u zaborav, ali se usled nekih novih događaja povremeno mogu izvući iz bunara. Reakcija ljudskog tela na aktuelni događaj ili sećanje na događaj, bez obzira kakav bio definitivno izaziva stres, a osnovni zadatak stresa je da nam krati bitisanje u ovoj dimenziji. Čak i razmišljanje o načinima izazivanja stresa izaziva stres kod autora stresnih misli, jer svi putevi vode ka stresu. Bez obzira da li crkavaš od gladi ili se prežderavaš, da li nešto ili nekog voliš ili mrziš, u nekom trenutku izaziva stres.

Stresove doživljavamo još od malih nogu, a kada jednom krenu, više bez stresova nema ni života. Neposlušnost deteta često kod roditelja izazove stres, pa onda strešen roditelj uzme prut i izazove pristojnu količinu stresa kod neposlušnog deteta. Obaveza domaćih zadataka i usvajanja novog školskog gradiva umesto jurcanja za loptom takođe izaziva stres, a stres dovodi do bojkota prema obavezama što kao posledicu proizvodi slabu ocenu. Posle obavljenog razgovora sa nastavnikom, pri čemu roditelj doživljava stres, zbog slabe ocene ili lošeg ponašanja u školi, roditelj uvodi sankcije koje takođe uzrokuju dečiji stres. Ali, život je prepun stresnih iznenađenja, pa polagano uvođenje u stresni život nije ni tako loše. Radi ublažavanja stresnog života neki u svoje bitisanje uvode žestoku letargičnu kurobolju po skoro svim aspektima postojanja. Ipak, i kurobolja je na neki način stres, ali kada se stavi na vagu, kurobolja je još uvek pozitivnija od mnogih drugih stresnih stanja.

Ako u doba policijskog časa zbog nekog vanrednog stanja odeš kod komšinice na kafu, može doći do situacije da se komšija iznenada vrati iz nekog razloga, a komšinicin orman mali da se sakriješ. I, eto stresa. Do novog stresa dolazi kada skontaš da komšinica živi na osmom spratu, pa šansa za bežaniju kroz prozor u trenutku nestaje. Ako ipak uspeš da iznađeš neki način da zbrišeš, na ulici te dočeka policija koja je uvek prisutna kada ne treba, i novi stres je rođen. Nek’ je živ i zdrav. Naravno, visina kazne koju treba da caluješ sasvim sigurno dovodi do još jednog stresa. Odlazak po hleb u regularno vreme može biti veoma stresan kada se komšijin džukac provuče kroz kapidžik i onako u prolazu te malo gricne. U trenutku se usereš od straha pri čemu dolazi do prvog stresa u nastaloj situaciji. Momenat kada skontaš da ćeš morati da se izložiš trošku zbog oštećenih pantalona uslovljava novi stres, sa burnom reakcijom prema džukeli koja je surovo poremetila tvoj duševni mir. U afektu nasrneš na džukelu da se bar malo osvetiš i otreseš malo stresa, a onda izađe komšija od kojeg još dobiješ po ušima, jer ugrožavaš njegovog ljubimca. U istom paketu dobiješ i nov stres. Izbezumljen u neverici o događaju nastaviš put, ali te na pešačkom prelazu iznenada spiči neki auto, i set novih stresova je aktiviran. Stigneš u bolnicu gde te nekako zakrpe ako imaš neko osiguranje, ali ako nisi osiguran u cenu bolničkog lečenja uračunat je i novi stres. Dođeš kući, a ukućani krenu sa drekom i pitanjima: Pa, gde je taj jebeni hleb? Jel’ treba svi da pocrkamo od gladi zbog tvoje nepažnje? Ko će da nam plati lečenje od stresa koji si nam izazvao? E, to je pravi momenat za postavljanje barijere kurobolje oko sebe.

Pa, kako čovek ultra moralne današnjice da doživi sto godina u takvim okolnostima?  E pa, takve stresove doživljvaju i zečevi koje ubace u terarijum sa pitonom. Tek da znaš.