Foto: 
rejesangle

Sumagličast, odmeren hod u egzilu

Za opis ovog momka koristile su se isključivo reči hvale. Ukoliko bi pitali komšiluk, koji su u najvećem broju sačinjavale stare bakute, one bi ga zasigurno pohvalile. Šta ga je to činilo finim momkom, ako je to uopšte i bio? Puštao je vodu posle upotrebe toaleta i zatim bi prao ruke, ali to svakako nisu razlozi zbog kojih nekog smatramo finim. Bar ne bi trebalo. Uvek je imao fino podšišanu kosu, nije se oblačio neobično, što ume da bude karakteristično za omladinu, uvek bi poželeo dobro određeno doba dana sa uvežbanim osmehom na licu, hodao je odmerenim korakom, ponekad bi ga pratio njegov bezrasni pas, ponekad bi nosio ceger sa pijace, ponekad bi nosio knjigu iz biblioteke. Ako nije bio u društvu psa, onda je hodao sam. Budući da nije bio atraktivan tip s kojim bi starije udovice, odnosno pomenute bakute ispirale usta, o njemu se znalo samo to, da je fin.
Živeo je sam, došao je...dobro, to se ne zna pouzdano. Dovoljno to što je pridošlica, dođoš, to što je neko tuđ. Zbog toga su ga svi u početku gledali sa oprezom, onako kako se posmatra nešto novo i strano. Posle nekog vremena ljudi su izgubili tu sumljičavost u očima dok ga posmatraju. Bio je bezopasan i običan i nije im bio dovoljno interesantan, pa da imaju nešto protiv njega. Postoje tako neki ljudi koji ne mogu da iziritiraju neko osećanja u nas. Večito su neutralni. Uklope se tako u sve moguće vremenske prilike i životare.
Pozna jesen. Hodao je tako sumagličast tok dana, sveže i fino podšišan sa knjigom u ruci. Odmerene korake nije pratio bezrasni pas sa žutom dlakom, čije ime bi moglo da bude Žuća. Trbušašti komšija, koji je čitao novine na terasi, dok mu je stara majka u tom trenutku bila zauzeta branjem žutih jesenjih ruža za vazu u dnevnoj sobi, podigao je tromo pogled sa novina i još tromije ruku, kako bi se javio ovom usamljenom hodaču. Reda radi, ispratio je pogledom dva odmerena koraka, a zatim je pogled vratio na zabrinjavajuće zaoštravanje odnosa u nekim dalekim zemljama.
Podigao je drvenu kapiju čija je jedna šarka, od ukupno dve, otpala još lani i zakoračio je u svoje dvorište. Bezrasni, potencijalni Žuća, dočekao ga je na otiraču ispred ulaznih vrata. Činilo se da je ovo poslednja jesen psu. Poput onog komšije na terasi i pas je tromo mahnuo, samo što je on iskoristio rep umesto ruke. Starost ga je onemogućavala da se izistinki obraduje svom gazdi. Unutrašnjost kuće je bila oplemenjena mirisom dunje, koja je inače tavorila na ormanu, na uobičajnom mestu za jednu dunju. I u dunji je tavorio jedan crv, takođe jedno od uobičajnih mesta za jednog crva. Sa njim u kuću ušao
je i pas i smestio se pored peći u kojoj je još uvek tinjala vatrica. Mladić je spustio knjigu na krevet, zatim se i sam spustio na njega. U polusedećem polužaju, naslonio se na svoju ruku i nemo je posmatrao u pravcu peći, psa i kukača.
-E, moj Hermese...- obrati se momak psu koji je ležao pored peći, -Sukobljavaju se ove vražje jeseni. Jedna u meni, a druga oko mene. Nisam ovo loše rekao, ne misliš? Briga tebe. Ti si pas, a ja vodim veći pasji život od tebe. Znam, reći ćeš „Ko te šiša?“ i bićeš u pravu. Već sam pet godina ovde, skoro koliko i ti i ubi me ova trulež. Ponekad poželim da uradim nešto...da iskočim iz sopstvene kože. Da dobacim devojkama, da se napijem i pevam u kafani i od kafane dovde.  Moj Hermese, pasji sine. Ližeš svoje međunožje i ono sija. Tebi je to bitno. Voleo bih da i ja to mogu. Ne mislim na međunožje aman. Mislim na obraz. Da mogu da se oližem i podarim sjaj svom obrazu. Ovako sam samo kukavica koji se zbog kockarskih dugova krije u ovom jarku i koja čeka da zavlada kolektivna amnezija da bi se vratio. Mada i onako nemam gde da se vratim. Pretpostavimo da su maltretirali moje i od njih tražili da vrate moja dugovanja koja ne bih mogao da otplatim, ako uzmemo u obzir da bi se bavio poštenim poslom...teško u ovom životu. Ovako imam tebe na samrti, ovu kuću koja je još na većoj  samrti i ujaka koji čini da i ja ne budem na samrti. A neće ni on večno. Šta posle? E, moj Hermese, pasji sine, lako je tebi. Ti ne znaš šta je muka...
Završivši monolog sa psom, kockar uze taze donetu knjigu iz biblioteke i otvori njenu sadržinu. Biblioteka je jedino mesto u kojem znaju njegovo ime. Računa, za kockara se niko neće raspitivati u biblioteci ukoliko ne računamo Dostojevskog i njegovog „Kockara“.

Komentari

Komentari