To je nama naša borba dala

- Dobar dan, šesti put danas zovem, molim vas, da li ste konačno primili našu narudžbenicu?

- Ko je to?

- Gospodine Gavro, ja sam Sany, zovem iz Unije, jutros sam vam poslala narudžbenicu za narednu nedelju, da li ste primili?

- Ček’ da pitam Mileta da li je bio poštar.

- Kakav poštar, na mejl sam vam poslala, gospodine, zamolite nekoga da vam pogleda kompjuter, trebalo bi da je stiglo.

- Što da mi gleda kompjuter? Svetli ceo dan, ništa mu ne fali. Vidi, prekinu. Što je dosadna, šesti put od jutros zove, kafu ne mogu da popijem na miru.

- Mileeeeeee, Mile, derane, dođi, moli te čika Gavra, opet ona zove da mi pogledaš kompjuter. Veli da ne valja. Dođi oko moje, ti se u ove skalamerije razumeš.

- Idem, čika Gavro, idem, morao sam do odeljenja naplate, stigle pare za onu trojicu što su naknadno naručili pre neki dan. Što će se direktor obradovati. Onomad baš reče kako nema više vazelina u apotekama, a to nam je prvo na listi lekova koji se ne plaćaju, ne sme valjda socijalni mir da urušava. A jadan, nema ni dinara od kad ono beše visoki predstavnik za bezbednost, pa je vilenio oko njega celi dan, na nos je pao, a i sve novce potrošio. Baš će se sada obradovati. ‘Ajde reci, šta sunce ‘oće?

- Ne bi meni oko dana videlo da mi tebe nije, momčino moja, eto pošten da sam, nisam verovao šta sve te njihove škole mogu, nisam, priznajem, ali tebe kad vidim koliko si pametan sada, sve verujem, sve. A pričali su, Tome neverni, pričali su da ne uzimamo njihove škole, one ne valjaju ni za zlu paru, decu nam upropastiše, vele, a vidi tebe, do juče nisi umeo vola da upregneš. A sada, sve. Sve znaš. Deder vidi ovo sokoćalo, ima valjda novih što ih traže, da ne viče više na mene ona piskava, ona misli ja sam gluv, pa viče li viče. A ja nju ustvari ništa ne razumem.

- Ima čika Gavro, ima, i to dosta, Boga mi moga. Nego vidi, ljuti zbog one trojice što ih nismo isporučili. C, c, c, eto, povećali nam kamatu na javni dug, nego dobro, nije mnogo, neće se ni osetiti, samo 267%. A lepo sam im pisao, i sve im potanko objasnio, ovaj jedan što se oženio, pa nije diplomirao u roku, šta će mučenik, napio se još na momačkoj večeri, prespavao diplomski, nije on da nije hteo, nije iz kreveta mogao. A ona dvojica imala saobraćajnu nezgodu, polomili sve četiri noge, molili profesora da izađe na teren u bolnicu da ih ispita taj završni ispit, on tražio dnevnicu za izlazak na teren, kao da su samo kijavicu dobili, pa se prenemažu, pa neće da dođu, a oni mučenici, vezani za krevet, ni štakama ne bi stigli nigde. Al’ šta ćeš, poslovnost je poslovnost, ne bi bili to što jesu da nisu tako odgovorni prema poslu, je l’ da, čika Gavro, mora im se odati priznanje za rad, nema kod njih cile mile, nisi poslao potreban broj, kazna, zateži, pa ćeš sledeći put paziti kad se ženiš i kad u kola sedaš. Nego kako.

- Aj’ more čitaj, šta sad traže, imamo li mi to?

- Evo, evo, čitam, narudžbenica za narednu nedelju, isporučiti:

- 21 niži službenik, srednja stručna škola;

- 34 advokata, sa iskustvom od minimum 14 godina, ali u našoj stručnoj praksi, znači po jedan dva slučaja da su odradili;

- 17 hirurga neurologa;

- 14 hirurga kardiologa;

- 24 hirurga urologa – to sam čitao pre neki dan, digli u vazduh nekom bombom pun autobus, kao nisu pred neku paradu dobro spremili transparente, ove prirodne mislim, dalje:

- 40 hirurga plastičara i

- 40 medicinskih sestara.

- Eto toliko, to ćemo valjda isporučiti, samo ako one tri od pre neku noć, što treba da maturiraju, nisu zakačile, auuuu, odrobijaće me moj stari.