U ime zakona

Drage komšije i sugrađani, ovo mi sigurno nećete verovati ali sve je istina, sušta istina, tako mi svega. No najpre da vam se predstavim. Ja sam Yugo Tempo tamno zelene boje i imam nepunih šesnaest godina. I nisam u voznom stanju, fali mi nov akumulator, a ima i još nekoliko sitnica koje treba  popraviti, i – da, istekla mi je registracija. Šta mogu kad moji vlasnici jedva natežu kraj s krajem, znate već kakva su vremena. Ne pamtim kad su poslednji put otišli u pozorište, a žive u Beogradu, ili kad su se počastili nekom novom knjigom. No, da pređemo na stvar. Moji jadi počeli su onoga dana kada se počeli da me zagledaju neki sumnjivi tipovi. Od tada nije prošlo mnogo, a mojim vlasnicima počeše da pristižu vizit-karte u poštansko sanduče, čitave gomile, a na svakoj je, pored broja mobilnog, pisalo kako je neki Pera, Žika ili Zoća zainteresovan da kup njihov auto, to jest mene. Ne bi oni smeli tako da oko mene stražari čopor nabidovanih ćelavaca, ali šta ću kad su ovi moji fini ljudi, ne otimaju od drugih da bi se kurčili nego žive svoj život. Onda jednog maglovitog jutra dođe komunalni policajac pa poče i on da me zagleda i to baš onako svojski, sa svih strana, iz svakog ugla, pa i iz ptičje perspektive, popevši se na krov obližnje garaže – i ja sam se obradovao. Vlast je tu, sad će da me zaštiti od onih pretećih pogleda – kad ono jok! Onaj šmokljan sa značkom što kao zavodi komunalni red presavio tabak pa ispisa sitnu knjigu i zalepi je onda meni na šoferku. A u toj sitnoj knjizi je pisalo kako se, u ime zakona,  nalaže mojim vlasnicima da me uklone odavde, i to u roku od sedam dana, u suprotnom ti, dakle, što u ime naroda, vrše vlast, doći će po mene, i ko zna kakav će mi onda biti kraj. Nimalo lep, u svakom slučaju. Nikakvog obrazloženja nije bilo. Navedeno je samo da mi nije mesto na parkingu, a nigde ni slova o tome gde mi je mesto. Ako kolima nije mesto na parkingu, što ne rekoše gde jeste, da nije možda na krošnjama drveća? No, dobro, neka bude kako vlast kaže. Vlast mora da se sluša i kad pravi gluposti, kao ovo sad u mom slučaju. Moram da se maknem odavde za sedam dana, žalba ne odlaže izvršenje. Nema mi druge onda, ako gradski oci tako kažu, poslušaću. Ali na svoj način. Pokušaću da nađem nekog da mi pomogne da zbrišem odavde i onda na nekom drugom mestu narušavam komunalni red, onda će oni morati da pišu novu sitnu knjigu, a ju ću onda opet da se pomerim negde, pa sve tako dok nekome ne dosadi. Samo koga da nađem, pitanje je sad, od mojih vlasnika nema vajde, ti beli dan ne vide rmbačeći na poslu, a kad dođu kući nisu više ni za šta; (mogu da se kladim da imaju seks samo za vreme godišnjeg). Šalu na stranu, stvarno ne znam šta će biti sa mnom, zebem od svakog sledećeg trena. Ko zna šta me čeka koliko sutra, ako živ osvanem. I ko zna kakvoj budali mogu da padnem šaka ako ovi moji budu morali da me prodaju, a znam da se na to dosad nisu odlučili iz sentimentalnih razloga, i hvala im na tome. Pamatim ja što-šta, ali neću sve da pričam. Znam i sad kako im i je, da zbog ove sitne knjige oka ne mogu da sklope, ali kako ja da im pognem? Verujte mi na reč, sad mi je prvi put za ovih mojih šesnaest godina žao što sam običan Yugo Tempo a ne neka haubica. Pošto ovi što su se, tobože u ime zakona, namerili da mi dođu glave, razumeju samo jezik topova!

Očajni Yugo Tempo iz vašeg komšiluka