U sudnici

Sedeo je za sudskom katedrom u sudnici kao sudija, gde je trebalo da presudi jednoj izuzetno nevinoj devojci, koja se našla na optuženičkoj klupi zbog smišljeno izvedenog teškog krivičnog dela masovnog bludničenja u afektu i iznavaćarena je na delu sa dvorskom budalom japanskog ambasadora, koji je i podneo tužbu protiv optužene.

Smišljenim kašljucanjem, privukao je opštu pažnju i pročitao je još jednom optužni predlog, tek da ispoštuje zvanični deo protokola. Javni tužilac je samo klimao glavom, jer su mu usta bila puna bureka kojeg je halapljivo žvakao, brišući masne prste u karirane pantalone. Branilac je, takođe, samo klimao glavom, jer je njegova pažnja bila posvećena rešavanju ukrštenice. U njihovoj, samo fizičkoj prisutnosti i službenoj odsutnosti podnosioca tužbe, odlučio je da uplakanoj optuženoj ipak dopusti pravo na neku samoodbranu i dao joj je reč.

Obrisala je pokajničke suze i započela istoriju svoje radne karijere: „Sve je počelo kada sam imala sedamnaest godina, možda malo jače, a kada me je skoro pola sata brutalno silovalo osam evnuha za pola kile slanine i tri hiljadarke u gotovini. I sada se setim, ponekad i setno, tih divljih pastuva, sa kojima me je upoznala sestra jedne moje drugarice. Ipak su to bili divni trenuci sa urnebesnim doživljajem višestranog sladostrašća. Kasnije, kao polubrazovana i nepotpuno formirana devojka, upoznavala sam se sa ljudima na raznim položajima, da bih sebi obezbedila pristojnu egzistenciju. Domar jedne zgrade mi je čitavih dvadeset minuta objašnjavao kako na kolenima sići do prizemlja i pri tome pevati crnačke duhovne pesme. U jednoj javnoj govornici na periferiji, upravnik pošte mi je pokazivao kako siću ugurati u prorez i ostvariti javnu vezu. Dani su prolazili, novi ljudi su ulazili u moj život i ostavljali uvek pristojne tragove svog staleža. Ređali su se šefovi, direktori, upravnici, načelnici, pa i načelnice, razni ministry, i domaći i strani. Dve godine kasnije, kupila sam sebi trosobnu garsonjeru od sto pedeset kvadrata sa dve terase i polovan auto, star pet nedelja. Tako sam nekako stigla i do načelnika organa javnog reda i mira, koji se pokazao kao izuzetno fin i plemenit čovek. Njegova nostalgična osećanja su ga u mom društvu navodila na upotrebu njegove nekadašnje radne alatke, vaspitne palice. Nekoliko meseci kasnije, shvatila sam da to nije bila vaspitna palica, jer mu baš i nije visila sa strane. Od manje poznatih ličnosti političke estrade tu su bili i Mlađana Dinko, na prvi pogled naivna glupača, ali je ipak asistirala na predmetu Teorija i planiranje pljačkanja naroda i zemlje koja još ima nešto što vredi orobiti. Prava dama, koja je tako postala ministarka finansija i koja je osiromašeni narod činila još siromašnijim, da bi se lakše privikao na još teža nadolazeća vremena. Bavila se i muzikom, a na javnim nastupima najčešće je svirala Sliniši Malom. Posle nje, tu je bio i Deda Jovanov, glavni uvoznik i generalni distributer svih vrsta opijata za decu i odrasle, koji je političke stavove menjao u zavisnosti od položaja petla na krovu. Bio je dugogodišnji direktor društvenog preduzeća „Zemunske Klanice” i organizator transporta neprilagodljivih volusina u hladnjače. Zatim, tu je bio i...”

Prekinuo je optuženu u ispovedanju jednim “brejk” i stao je da razmišlja, u neverici i nedoumici. Pažljivo slušajući optuženu, kojoj su se u toku izlaganja slučajno razmicale butine, odjednom mu se stvorila potpuno jasna slika njenog života. Devojka iz pisarnice mu je sva usplahirena donela jedan službeni akt i ostavila ga na stolu. Pročitao je u sebi: „Dvorska budala japanskog ambasadora je hrabro poginuo sinoć, kada se prilikom zvanične posete poslednjeg kubanskog prestolonaslednika, slučajno okliznuo na koru od banane i pao sa šestog sprata, dok je špijunirajući zavirivao u kupatilo koje je koristila supruga urugvajskog šefa diplomatije. Tom prilikom, izgubio je dva zuba i dehidrirao bešiku na putu do lokalne ambulante, što je izazvalo trenutnu smrt i nešto materijalne štete. Povodom tog nemilog događaja, verski vođa Irana je oglasio devetnaest dana nacionalne žalosti u Kongu.”

Službenom macolom izudarao je radnu tezgu, više iz razloga opravdavanja autoriteta i bacio je još jedan brz, polučasovni pogled na nadkolenice optužene. „Slučaj će se zapečatiti u arhivi, a optužena se oslobađa optužbe, zbog odsustva krunskog svedoka i nedostatka dokaza”, rekao je glasno i grohotom zaplakao u sebi.