Žene…ne možeš bez njih, a svuda se nalaze

Sedeli jednom tako muž i žena srednjih godina na nekim od brojnih splavova na Zemunskom keju. On beše glomazan toliko da je prosto bilo nemoguće da ostane uredan i elegantan. Ma koliko da se trudio, uvek bi bio isflekan nekom mrljom od, recimo sosa, masnoćom neke životinje ili bi mu se košulja izvukla iz pantalona ili... A ona vitka i crvena kao maslačak.

Dok je pod njime stolica cvilela metalnim glasićem predosećajući svoj skorašnji kraj, on se neprestalno hvalio kako će sledeće godine u ovo vreme biti milioneri. Ona je tu priču blazirano slušala godinama, nekada ju je dovodila do ludila, a u zadnje vreme joj je bilo samo dosadno. Blago nervozna zbog budućnosti u koju je davno verovala (jer je u mladosti svaka brilijantna budućnost moguća), a koja se očigledno njoj neće desiti više je pažnje obraćala na graciozne labude koji su se oko splava motali nadajući se nekim otpacima i na graktanje nekih za nju nepoznatih ptičurina. Splav se blago ljuljuškao, što ju je umirivalo, a njegovu stolicu plašilo i uveravalo da joj nema spasa.

U široko otvorena usta, prilikom izgovaranja glasa O, ulete neka mušica. On se zagrcnu i poče da kašlje. Iskolačio je male oči koje se zacrveneše i ovlažiše. Kada je napad kašlja prošao usna duplja poče da mu se puni šlajmom, obrazi mu nabubreše dok je suznih očiju unezvereno gledao gde bi mogao da pljune od čega sežene radi inače ustručavaopošto ga je stalno prekoravala da je nekulturna svinja. Jezikom je pažljivo pretraživao sluzavi bućkurišzačinjen nikotinom koji se mreškao u njegovim ustima tražeći da li se tu negde sakrila mušica ili se već spustila niz grkljan dok je žmirkajući gledio čas u ženu, čas u Dunav.

- Jesi li dobro? Šta ti je? – upita ga žena tek reda radi.

Kako nije bilo efikasnog načina da izbaci šlajm, a da to žena ne vidi on ga proguta gledajući voljenu vlažnim očima koje su tražile odobravanje. Međutim one su mogle da vide jedino kratki facijalni tik gađenja na tom pravilnom, ukusno ofarbanom i davno blaziranom licu. – Uletela mi muva! – reče.

- I šta… ti si je pojeo? – u neverici ga upita i ako odgovor beše očigledan.

- Poj’o… - priznade muž i uvide da je bilo bolje da je pljunuo u pravcu onog sivkastog labuda dok je kljucao kokice koje su plutale površinom Dunava.

- Žderonjo jedan... – sa gađenjem mu reče žena.

Blago iznerviran, a vidno posramljen, žustro se nasloni na zadnji deo paranoične stolice. To je za nju već previše bilo pa ta čvrsta konstrukcija prvo popusti na varu između rukohvata i naslona sa desne strane, malo se iskrivi u tom pravcu što dovede da je pritisak na zadnju desnu nogaru bio preveliki te se ona slomi. Debeljko se skljoka na drveni pod zgnječivši pritom delovenedužne stolice, a splav se zatrese kao da je kinuo.

Damjan Pejović