Sreća pa u glavu

U jednoj radnji kod Cvetkove pijace kupio sam: sekiru, čekić i konopac. Prođoh kroz pijacu i, na kiosku pored, kupih i dvesta grama kafe. Uh, dobro se setih da kupim kafu, pomislih, stara komšinica će sigurno odmah doći da proveri šta se dešava.

Spustih se nizbrdo i ubrzo dođoh do kuće. Kuću je nasledila moja žena od neke baba-tetke. Baba je umrla pre dve godine. Priroda je za to vreme osvojila dvorište.

Otključah kapiju i samo što uđoh u dvorište, pojavi se komšinica. Izmenih nekoliko rečenica sa njom, dadoh joj kafu, i bacih se na posao. Konopac sam stavio na zemlju i na njega slagao mladice, korov, lijane, i grane koje sam sekao sekirom. Pravio sam snop koji sam nosio do obližnjih kontejnera. I to, čini mi se, bezbroj puta. Kada sam već poprilično sredio dvorište, dovoljno da se može uspravno hodati, nameračih se na podrum. Ključ od vrata nisam imao, zagubio se u moru sitnica. Uzeh čekić i krenuh da razvaljujem vrata. Posle nekoliko jakih udaraca osetih tup bol na temenu, a onda počeh da padam. Padao sam dugo, u zavičajne ponore. Čuo sam zvona i dovikivanje čobana, majku kako me doziva, žubor Stupčanice. A onda tama, pa magla i lice devojke u belom. Vila, pomislih.

„Kako se zoveš”, upita me.

„Milan.”

„Odakle si?”

„Iz Olova?”

„Doktore, dođite, opet bunca, pominje neko olovo.”

Pojavi se krupan čovek sa bradom, takođe u belom.

„Kakvo olovo čoveče, cigla, cigla te lupila u glavu.”

„Olovo, grad u Bosni”, rekoh

„Doktore”, reče devojka, „piše u ličnoj karti mesto rođenja Olovo, BiH.”

„Bosanac!”, viknu doktor,  „izvući će se.”

Autor Milan Neđić