U svojstvu građanina

Ulazim u Palatu pravde, ne bez izvesnog osećanja krivice, jer je nemoguće nemati  ga pred našim uzvišenim institucijama – priznajte, ipak, da smo svi mi pomalo krivi: krivi smo zato što sud nije reformisan, što se razboljevamo i opterećujemo zdravstveni fond, što još nismo u Evropi, što svi maštamo da legnemo u trezor NBS kao Baja Patak, polivajući se državnim obveznicama i na kraju – za one sporne privatizacije... Moj slučaj je ipak, jednostavan, ubeđujem sebe. Treba da overim izjavu na šalteru, predviđenom za te poslove i priložim uz onih 28 prethodno skupljenih papira za jedan mali, mali poslić – ovde sam, dakle, u svojstvu građanina...

Hodnici su puni raznog sveta – od advokata - pripravnika u japijevskim odelima, daktilografkinja u tesnim mini - haljinama za kojima se okreću optuženi, sudije i branioci, policajaca svih uniformi  i činova, građana koji pretresaju drhtavim rukama fascikle i premeću neke papirčine i sve to na osam spratova i suterenu. Prava Vavilonska kula pravde, ili još bolje: Danteovih devet krugova pravednog pakla, sa predvorjem gde se i ja osvrćem u čudu. Stajem na označeni šalter „OVERA“ i čekam.

Kada sam, najzad, posle dva porođaja, jednog spontanog pobačaja, tri kolapsa i jedne kliničke smrti građana ispred mene nekako stigla na red, uzeše moju ličnu kartu i izjavu i ne čitajući je, upitaše: – A, gde Vam je uplatnica? – Kakva uplatnica? – Pa taksa za overu izjave? Evo, izvolite tekući račun, taksa je 670 dinara, uplatnicu uzmite na šalteru pošte, odmah levo i vratite se ponovo kad uplatite! Dalje!

Potpuno sam poražena i potučena do nogu. Ne samo da neću završiti brzo, nego čak moram da platim i svoju izjavu, koju sud niti čita, niti proverava... Šta uopšte rade sa našim izjavama? A baš sam se potrudila da je lepo napišem, od dve proste rečenice napravila sam pola strane. I sad odjednom saznajem da je niko neće čitati, da je dovoljno da platim, pa će biti overena, dva primerka ostaju u sudu, dva meni. I zašto mi je potrebna izjava da ne posedujem na teritoriji opštine te i te ništa pokretno ili nepokretno, kad već prilažem izvode iz katastra sa svih beogradskih opština i iz Republičkog geodetskog zavoda?

Trenutak sumnje u smisao institucija prekinuo je neizbežan razgovor sa namučenim građanima u redu za uplatu, gde prebrojavam novac za ovaj neplanirani trošak. „Zamislite, gospođo“ kaže jedna vremešna beogradska dama, „posle dvadeset pet godina suđenja, dobila sam presudu u imovinskom sporu. Izvršenje su odbili, jer je daktilografkinja pogrešila moje ime. Znate kako piše u zaglavlju: “...Spor između stranaka Pera Perić i Olivere (a ja sam Olivera)... Eto, ona nije otkucala razmak između „i“ i „Olivera“, pa sam morala da dokazujem da ja nisam “iOlivera” Pokušala sam da im dokažem da je očigledna greška u kucanju, a oni će meni: dva svedoka da potvrde da sam ja Olivera. Ali, ime “iOlivera” ne postoji, gospodo i zašto bih ja plaćala vaše greške?! Kažu: “Ne možemo mi da menjamo sudsku presudu, mi smo samo izvršitelji, u ličnoj karti piše „Olivera“, te ako ne nađemo “iOliveru” na naznačenoj adresi, presuda neće biti izvršena. Ali, gde sada da nađem dva svedoka?” “Kažu, pitajte bilo koja dva čoveka dole u holu, učiniće Vam, možda neće ni novac tražiti.” Ali, otkud oni znaju da sam ja Olivera i kako mogu da potvrde to, ako se nikada nismo sreli u životu, još i da overe u sudu?” Pogledaju me začuđeno: “Gospođo, to je sasvim nebitno, nađite Vi dva svedoka i olakšajte posao i sebi i nama...” I tako, evo mene ovde da uplatim taksu, a tamo sede moji svedoci, koje prvi put vidim, a i oni mene.“ Slušam je, vrtim glavom, ne verujem. Sa klupe joj mašu dva starija gospodina u odelima „Yumco“, kupljenim na kredit, verovatno polovinom osamdesetih godina prošlog veka. „Izgleda da ovde ima neka nezvanična „rent-a-svedok“ služba“, kažem zaprepašćeno. „Znate li da možete da tužite državu u Strazburu za neblagovremeno suđenje?“ – „Znam, dete, i hoću... Tužiću ih, još kako! Za sve ove godine mučenja, odlaganja suđenja, plaćanja taksi, advokata, dolazaka ovamo, tužiću ih, samo da poživim!“ – završava dama i odmahuje zbunjeno svojim svedocima.

Dakle, to je to, tako sistem radi... Stigoh nekako na red, uplatih u trezor skromnih 670 dinara, nekako sačekah ponovo u redu za overu, zamišljajući kako će moja izjava sada završiti u nekoj Arhivi izjava građana, gde je niko i nikada neće pročitati, niti uzeti za ozbiljno.

A šta bi bilo, kada bi političari overavali u sudu svoje izjave? Zamislite, zakažu konferenciju za štampu  novinarima: „Imamo izjavu za javnost!“, a tamo neki novinarčić ih saseče: „Gospodo, imate izjavu, a da li ste je overili u sudu? Jer, ako niste... Da se razilazimo!“ Onda bi oni morali da trče u sud svaki put kad im nešto padne na pamet da izjave, da uplaćuju takse i overavaju te izjave... Budžet bi se lako popunio, a možda bi i političari pripazili kada i šta izjavljuju. „Nije legao poslanički dodatak, ne mogu ništa da izjavim... Sačekaću nedelju dana!“, ili „Ode mi ceo bonus na overu izjava da struja neće poskupeti“... Na pitanje novinara: „Šta imate da izjavite?“, političar bi rekao: „Obavestiću vas tokom narednih dana, kada moja izjava bude overena“, a bilo bi verovatno i nesavesnih novinara koji bi prenosili „neoverene izjave“, kao što sada navode „poverljive i neimenovane izvore“: „ ...Iz neoverenih izjava tog i tog saznajemo da...“; njih, naravno, niko ne bi smatrao ozbiljnim novinarima. A tek kada političar poželi da se povuče sa funkcije, bilo bi: „Ček', ček', prijatelju, ti imaš u Sudu neke overene izjave? Hajde da vidimo šta si tada i tada izjavljivao pod krivičnom i materijalnom odgovornošću... Šta, mislio si tek tako da se povučeš sa funkcije i odeš da gajiš vinograde; e, pa ne može! Jesi li izjavio da penzije neće biti smanjene? – Plati razliku! Jesi li izjavio da vrtići neće poskupeti? – M’rš na volontiranje u kuhinju, ili se igraj sa decom „trule kobile“! Jesi li izjavio da živiš u 30 kvm i voziš juga starog petnaest godina? – Vrati onih 500 kvm na Dedinju i Lambordžini! Jesi li izjavio da će klinika ta i ta biti rekonstruisana do kraja tvog mandata? E, pa nije, sad izvoli mešaj malter! Jesi li se slikao u toj i toj štali i tada izjavio da moramo povećati stočni fond? – Izvoli, dakle, u tu istu štalu i ne vraćaj se dok ga ne povećaš!“ ... Mislim, taj fond... Zaista bi vredelo živeti tada! Da samo vidimo, makar na jedan dan, kako naši dragi predstavnici naroda odgovaraju za svoje neodmerene izjave i kroz dobrotvorni rad i poklone vraćaju građanima dato poverenje i mito.

Izlazim iz Palate pravde, zadovoljna što se moj slučaj ipak završio skoro bezbolno, mada u njihovu korist, sa mnogo pametnih i svetlih ideja o budućnosti, kao što je mogućnost zarade na poslovima „dežurnog svedoka“, ili otvaranje grupe na društvenim mrežama: „Uvedimo overu izjava za političare“...

Sanja Simić