A gde je pečat?

Realno, posmatrajući hladne glave, ja, sa viškom kilograma, disbalansom bilo koje vrste ljudskog bića, super senzibilna, plačljiva, kao neko dete, stvarno nisam žena za primer, ali i za to me zabole! Pišem, jer mi je dat prostor ovde i beskrajno sam zahvalna uredniku portala kao i drugima koji me trpe! I zaista ne psujem i zaista sam jedna fina, prijatna žena u godinama i zaista volim sve ljude na svetu i zaista sam prava umetnica i zaista...ali ovo moram!

U tri lepe p.... materine ! Pa, bre, jedino što tražim Bože, Svete, Energijo i Karmo, šta god da si, da me ne ostavljaš bez inspiracije! Prolaze dani, a ja nacrtala samo jedan crtež i nisam napisala ni jedan stih! Strašno! I svako razuman će reći, pa dobro, malo pauze nije na odmet, ugušila si nas svakodnevnim objavama, o’ladi malo! Ali ja poznajem sebe. Patnja! Ne bežim ja od svojih obaveza i radim sve što rade žene, one savesne majke, supruge, zaposlene žene, ali i pored toga umetničke duše, bar se trudim da uradim sve kako treba. Priznajem, grešim češće i sve više to odrađujem površno, što jeste za kritiku, ali ovaj moj vulkanski svet osećanja, previranja, varenja i gutanja daje smisao životu kroz umetnički doživljaj u bojama, linijama i rečima i taj „moj“ svet me apsolutno obuzeo. Tačnije, ja sam tu kao riba u vodi, to sam ja, jedina. Zato nemam vremena za stvarnost. Ubija. Krvavo se borim, a krv koristim kao vezivno sredstvo kada stvaram, uz suze, naravno... Sve boli. Umirem. I kako da se branim od nametnutog i nelepog? I kako da sačuvam sebe, ako ne dopustim sebi da budem svoja?

I onda će neko da se izdvoji iz gomile (kao onaj) i da mi traži na sve ovo pečat! Tako se osećam!

„A, gde je pečat?“ na sve to moje umiranje od ljubavi, od strasti, sa ljubavlju, sa strašću, na ljubavi, oko ljubavi. U prevodu, ne zajebavaj, ne foliraj se, dokaži da je to baš tako jako i dobro, da ima smisla...

Ne postoji objašnjenje, jer “...radnici Niša nemaju pečat!“ branim se ja.

E, nema ti oproštaja Jadranka. Umri. Ne veruju ljudi tvom klimakteričnom stanju, neiživljenoj mladosti, vulkanskoj strasti, oslobođenoj kreativnosti, sve to „njima“ nije bitno, nego je bitnije njihovo logično poimanje života, opšteprihvaćeni redosled životnih događaja u koga ni sami ne veruju, pakovanje u fioke bočice prioriteta, jer to ovako ili onako mora. Ma ne mora ništa!

Ljubav je beskrajno polje. Ma, beskrajno nebo „i u njemu zvezda“ tj. ti! Verujem da je ljubav „nepoznata“ mnogima. Trče ljudi po tom polju zatvorenih očiju i još se hvale da se nikada nisu zaljubili, ili kako nije moguće voleti tek tako, svakoga ili nekoga! Pa, takvo razmišljanje  je greh!

Vi koji se gadite ljubavi i strasti, ne shvatate širinu nečijeg duha i duše, lepotu strasti, prepuštenost sebi, svojoj prirodi, na žalost, vi ste meni daleki i hladni... Blago rečeno, vi, koji ste netolerantni na različitost među ljudima i samo vaše je vama razumljivo, vi koji hodate utabanim stazama „moranja“,  pokažite mi gde je vaš pečat! Ko garantuje da ste vi u pravu, a ne ja? Šta je sada?