Aska i jauk

Volim to dete u sebi i trudim se da ostane u meni. Volim čoveka, ali mu se ne divim  više. Ne očekujem od ljudskog roda ništa više. Previše je srušenih kula u pesku, jer kada ih talas na obali voljenog mora zagrli i pretvori u novu glatku površinu nije isto kao kada ljudsko biće namerno sruši izgrađeno. Talas je neminovnost, a ljudski čin je bahatost. Razočaralo me to saznanje da je najčešća ljudska osobina bahatost! Bahat je prema sebi, prema drugim ljudima, prema svemu. Zašto mora da pokaže koliko je nesavršen i malen? Zašto misli i postavlja se iznad drugih silom koja ima moć da uništi? Zašto misli da je Bog na Zemlji taj jadni, mali iluzionista? Prođoše vekovi, ma milenijumi, a on se ne menja! Šta mu znači što juri ako nije na pravom putu? Previše je to za mene. Samu sebe bodrim da to dete u meni ne odustane od mene. Ostaću prazna, vegetiraću, neću davati najlepši deo sebe, a to me užasava. Prihvatiću na kraju, šta god moram i postaću starica razočarana u život, u druge, samo ne u sebe. O, ne, samo sebe da ne razočaram! Pravim se mrtva kao nejaka životinja koja nije sposobna da pobegne od zveri. Osetim joj dah, slutim kako balavi, čujem jauk gladnih creva, ali me još ne čereči.

I dosetim se da kao Aska u priči igram svoju igru najbolje što znam. Umetnik je to. Svaki tren osmišljenog pokreta kreativne energije je kupovanje slobode. Spasavanje lepote, bez obzira što je to umetnost radi umetnosti. Nasmejano lice grešnice. Razočarano srce počupanih krila. Um koji plovi bez kormilara, potone, pa, izroni. Ali, ako, jer svaki stvaralački trenutak je pobeda nad obesmislenom stvarnošću.