Autoportret

Pogled u ogledalo i... Odmah skrećem pogled. Ne, nije u pitanju proređena, seda kosa, visoki zalisci. Nisam zavisnik marketingom indukovanog samoljublja. Nemam komplekse jer sam ostvaren čovek na mnogim poljima. Ta seda glava sve više  svojom pojavom izaziva kod nekih zavist, a kod nekih poštovanje zbog intelekta i iskustva koje nesebično ističe.

Nisu u pitanju ni blago naglašene i po malo isturene ušne školjke. One čak veoma oslikavaju karakter, staloženost, spremnost da saslušam, sagovorništvo. Neke možda opomenu da su sposobne da čuju i ono utišano, ono što se šuška u pola glasa iza leđa, ono što se razmenjuje u porukama, intonaciju glasa kada se živi u ubeđenju da je maska savršena. Opak su mi protivnik, jer uvek čuju ono što nije za njih, čuju i tišinu koja ne bi trebala biti toliko tiha, čuju i tišinu koju nikakva buka ne uspeva prikriti, čuju i sve ono što bi bilo njima namenjeno da nije na žalost namenjeno drugima.

Ni nekoliko puta lomljen nos ne odvraća pogled sa ogledala. On daje na odlučnosti, on je podsećanje na bol, neke bitke, neke ludosti, na snagu i sposobnost da se nosim sa izazovima, sa neuspesima i uspesima. Izgled predatora, a ne žrtve, neke opominje na svoje ponašanje u mom prisustvu, na oprez zbog mog ,,uličnog" odrastanja.

Ni lice koje je izgubilo bore ,,smejalice" nije taj okidač za nemogućnost zadržavanja pogleda. Sve te mnogobrojne brazde nose zapis sa raznih svetskih meridijana, nose zapis o ljudima iz mog života, druženjima, smehu i plaču, suncu i vetru, kišama i snegovima. A još uvek pune, po nečijem viđenju grešno primamljive usne, svojom spremnošću da preko sebe prevale sve, od ljubavi do mržnje, od žara do leda, od sofisticiranosti do ubilačkog divljaštva, ovo moje lice čine tako prepoznatljivim i pored promena koje su unele decenije.

Pogled mi ne beži ni od mog nagog tela, doteranog pažnjom, vežbom, ne robovanjem tradicionalnim gurmanlucima. Sva lepota sopstvene discipline, motivisanosti i predanog rada daje mu izgled nesumnjivo mladog, snažnog i vitalnog čoveka. Po neki pogledi zavisti, po neki pogledi čuđenja ili divljenja, po neki otvoreni kompliment samo mi potvrđuju primenjenu formulu uspeha.

To zbog čega ne mogu da pogledam sopstveni odraz su moje oči. Nestašno zelena nijansa lavirana u racionalno plavu i obrubljena prstenom mistično sive... lepe, interesantne, jedinstvene. Pogled u ogledalo ne boli zbog ogledanja ,,ogledala duše" koje u svom izrazu još nose ono detinje naivno i radoznalo. Niti što se u njima još uvek prepoznaje ustreptalost posle nekih prvih iskustava, sjaj od nekih otkrovenja i postignuća, vatru i strast koju mogu da pruže, tananu izmaglicu nekih nemilih događaja. Ono što me od sopstvenog pogleda odvraća je u njima vidljiva spoznaja o sveprisutnosti izdaje, neiskrenosti, koristoljublja, nepoštovanja, spremnosti na niskosti, podlosti i prevaru, nezasluženu osvetoljubivost, prezir... Bojim se da ako ikada u svojim očima budem sve to prepoznao kao svoje osobine, prestaću da skrećem pogled, prestaću biti ja i postaću kao svi takvi. U poslednjim trenucima ljudskosti ću znati da sam izgubio sebe nepovratno, jer ću pristati na njihova, sebičlukom vođena pravila igre zvane ,,Hommo hommini lupus est". Ako ikada do toga dođe... A do tada, samo nekakav povremeni tamni odraz tuge zbog kog i odvraćam pogled, sve češće.

Nenad Marinković