"Biti srećan, pa šta"

Nije lako onima koji ostaju deca. Svi slušamo kako je nešto najlepše na svetu ostati dete, igrati se do kraja. Kao svedok istome i mogu reći da je to izuzetno teško. Biti mali u svetu odraslih, koji se bore da saznaju nešto, dokuče, iako znamo svi da je nedokučivo sve što želimo, jako je teško.

Ovim tekstom odajem počast svim onima koji imaju hrabrosti da ostanu nevini u svetu realnosti, u svetu borbe i nezadovoljstva. Oni, ovim izborom, pristaju na negodovanja i nerazumevanja. Bivaju praćeni čudnim pogledima i negodovanjima, dok se guraju kroz život. Ne znaju za odraslo, ne znaju za ozbiljno. Znaju samo da je ispravno ono što osećaju, i kreću tim osećajem, i pristaju na rizik koji nosi to ponašanje sa sobom. Ljutimo se na njih, grdimo ih, korimo. Ne vidimo da je su oni onakvi kakvom svi težimo, ali nemamo hrabrosti.

Ti ljudi su bebe. Oni žele pažnju, uvek i svuda. Nikada im nije dosta, nikada dovoljno, nikada konačno. Ne pristaju na kompromise i mogućnosti. Imaju zamisli koje je teško sprovesti u realnost, ali baš zato što smo toliko odrasli. Odrasli – deca ne pitaju koliko košta, ne pitaju zašto ne može. Oni su genijalci koji imaju zamisli, i sprovesti ih u delo bilo bi genijalno. Prosto su se našli u tom čudnom svetu odraslih u kojem ne mogu da se snađu i sada su u problemu.

Uglavnom su to dobre duše koje samo žele majčinski zagrljaj i poljubac. Osećaj ušuškanosti i sigurnosti dok se igraju. Pošto toga nema u odraslom svetu, onda se predaju svakome ko im iole pruža takvo stanje. Naravno, sve je to kratkog daha, a potreba raste i nezasita je. Majčinske ljubavi nema nikada više nakon što nestane.

Veruju samo onima koji ih nisu izdali, još uvek. U svakog sumnjaju, ali pre toga im veruju bezuslovno. Iskreno idući kroz život, bivaju povređeni jače od ostalih koji su ojačali. Samim tim, mišljenja su da su oštećenjiji od drugih. Zatvaraju su u sebe i ljute se. Ljute se na sve oko sebe, najviše na one najbliže jer su im pri ruci. Okrivljuju i viču. Kriju se i plaču. Tu su i nisu tu. Histerično pričaju, čas vole, čas ne vole.

Razumeti ih prava je umetnost. Ne treba prestati voleti ih, jer to su ta deca u odraslima o kojima toliko filozofiramo, i čemu težimo. Kada ih sretnemo, prepoznajmo ih. Nađimo snagu u nama samima da ih podržimo i ne osuđujmo njihove slabosti, jer se u njima krije čitava snaga ljudskog bića iskazana u malenim snagama. Jači su nego što se pokazuju, i umešniji nego što će najodraslija osoba ikada biti.

Oni šire svoje dečije umove koje su sačuvali, predaju im se, i zaboravljuju greške, a raduju se novom danu. Raduju se mogućnosti i razumevanju nas odraslih, koji zatvaramo svoja srca za sve novo i nevino, jer smo svesni boli. Zato pomozimo iskrenim dušama, jer su retke i veličanstvene. Veličanstvena je njihova skrivena snaga koju samo možemo da slikamo i opisujemo, jer smo davno zaboravili kako je biti slobodan.