Bog i ljubav, ili: Volite se, ljudi!

Ovo nije moja mudrost, već najbolja pouka koju sam u životu dobila. Dve reči za čijim smislom ljudi tragaju celog života. Da stvar bude komplikovanija, iako su one glavna tema svih svetih spisa i duhovnih učenja, čitanje tu ništa ne pomaže, jer se do njihovog značenja ne dopire ni čitanjem, ni razmišljanjem.

Kažu da je Jung, kad su ga pitali veruje li da Bog postoji, odgovorio: „Ja ne verujem – ja ZNAM da Bog postoji“. Znao je da Bog postoji, ali da li ga je poznao? Ne znam, verovatnoća je pola-pola. Nekada veliki grešnici kao sv. Augustin, sv. Marija Egipćanska ili sv. Olga i sv. Vladimir jesu. To u dve sasvim različite stvari. I Don Žuan je znao da ljubav postoji, celog života je tragao za njom, ali je za života nije ni upozao, ni prepoznao. Njegova potraga za ljubavlju bila je sasvim naopaka, to je svima bilo očigledno. Pa ipak ju je zadobio. U smrti, doduše, ali većina taj dar ne stekne nikad, iako ceo život proživi ispravno i, prema opštem uverenju, mudro.

A ipak, samo život u Bogu i u ljubavi od ljudskog bića čini čoveka. Kako će neko u svojoj potrazi definisati Boga – kao Logos, prirodni zakon, energiju, ili će prihvatiti modele koje daju religije – na volju mu. Neretko deklarisani ateisti fanatičnije brane i obožavaju živototvorni princip koji ih nadahnjuje, nego ustrajni bogomoljci svog Tvorca.

Bog je ljubav, kažu religije, a ako  ljubav shvatimo kao princip iz koga stvari nastaju i usklađuju se, nasuprot mržnji, koja razara, onda to tvrdi i nauka. U strahu da je sve što je lično proizvod ega, tj. Mamona, većina duhovnih učenja postavlja kao ideal ka kome treba težiti neličnu ljubav. To je stanje svesti čoveka koji je spoznao jedinstvo svega, suštinsku istovetnost celog svemira i sebe u njemu. Takav čovek je bodisatva, svetac – naziv zavisi od kulture koja ga prepozna – ili bar neko ko, iako nikakvu titulu nije stekao, širi oko sebe blagost u kojoj se misli drugih ljudi očešljaju, pa jasnije vide svoj put.

Čovek nju ejdža, napaćen otuđenjem od prirode, raspet između sopstvenih žudnji i socijalnih i civilizacijskih zahteva, podvrgnut iskušenjima hiperaktivnog uma, uviđa da je ostvarenje nelične ljubavi jedino što će mu doneti unutarnji mir. Zato pouke i prakse koje treba da do tog stanja dovedu čine suštinu svih modernih duhovnih učenja. Pripadnici nju ejdža, dobro iznojeni u teretani i potpomognuti smutijima i supom od algi i misa, svakodnevno meditiraju, topeći mržnju, haos i patnju. I to je dobro, neophodno, jer su i Bogu i ljubavi potrebni čisto telo i čista svest. Samo, ima tu još jedan sastojak, neophodniji od  svih, na koji se zaboravlja. Da bi čovek nučio da voli neličnom ljubavlju, mora prvo da nauči da voli. A to se može samo kroz ličnu ljubav.

Baka koja ima petnaestoro unučića od svojih desetoro dece, za mnoge vredne meditante nedostižni je šampion u ljubavi. Zato, volite se ljudi!  Ljubav nije nešto skriveno i daleko. Imamo sve alate da je naučimo. Kada bez razmišljanja ustaneš u pola noći da drugome skuvaš nešto toplo, jer je gladan, ili iscrpljen, ili bolestan, to što ti u trenu razgoni san i umor, zove se ljubav. I, kao što briše umor, ta ljubav, baš vrlo lična, ima moć da briše i nemire, strah, nesigurnost. Bez nje, nelična ljubav ostaje samo pojam koji ego želi da osvoji, iako mu to nikad neće uspeti. 

Milica Cincar-Popović