Boje mog detinjstva & lux aeterna života

...Volim da žmurim. Tada utonem u svoj svet ispunjen bojama, spajajući ih sa mestima, ljudima i osećanjima. Pokušavam da se otrgnem od stereotipa, nametnutih na sahranama ili venčanjima, ili večerama uz obavezni dress code. Moj svet boja je drugačiji, svaka ima novo značenje, svaka nosi novo osećanje i svakoj pripada samo jedna osoba. Braon je bila boja moga oca, plava moje majke, crvena mog brata. Žuto je boja suza, od ljubičaste se gotovo gušim, a moj neurotični svet je narandžast. Mesta su zelena, jer mi je slika zelenih bagremova iznad kuće moje babe ostala zauvek urezana. Kidao sam te zelene listove, jeo beli bagremov cvet, slatkastog ukusa, začinjenog prašinom i smogom automobila koji su prolazili tik uz njih. To je i boja piskavaca koje smo brali, sladeći se tim kiselim plodovima nedozrelih šljiva dženarika, od kojih smo neretko posle bolovali, držeci se za stomak krišom, jer bi često umesto leka dobili batine. Ta dženarika, smeštena u uglu prostranog dvorišta nam je bila kao drvo poznanja  dobra i zla, a mi, naslednici Adama i Eve, očekivali smo kaznu od onih rođenih pre nas od istog semena, skrivajući svoju golotinju bolnih stomaka kao naši praroditelji pred Gospodom, očekujuci progon iz emotivnog  raja koji nam je pružala naša baka.

                  Sedeli smo često na starim, pocepanim prekrivačima, napunjenih perjem, koje je izletalo pri svakom našem skoku, pružajuci poslednji otpor na svojim rubovima, koje je baka vešto iznova prišivala sve jačim koncem. To je bio naš svet, ispunjen  raznim bojama detinjstva. Trava, požutela na jakom letnjem suncu, je vapila za malo vode, stalno polegla pod našim bosim stopalima, dok smo pretrčavali sa jednog na drugi kraj dvorišta, zamišljajući da smo na Marakani. Moja sestra je bila jedina devojčica koja nije nosila roze, njena boja je uvek bila siva, kao da je nagoveštavala i njen sivi život, potpuno razuman, nikada ni samo crn niti beo, uvek pomešan. Na granici postojanja i nestajanja levitiraće ceo život kao kakav indijski guru, pokazujući nam održivost i raznolikost raznih nijansi sive, svog crno-belog sveta.

               Voleo sam da ostanem sam sa njom, kada smo uveče gledali u zvezdano nebo, iznova se uvek pitajući šta je iza tih zvezda, koliko ih još miliona ima, koliko novih svetova i da li ovo tamno nebo ima ikakav kraj i završetak. Beskonačnost nismo mogli da prihvatimo, jer smo videli da je sve konačno i smrtno, kao onda kada su nas jednog jutra, pospane odveli  da se oprostimo od dede koji je umirao. A zvezde, trepereći na toplom letnjem nebu, sijale su samo za nas svake noći, kao da su nam govorile večnu priču o nastanku i rađanju novih svetova, koje ćemo kasnije kroz život da otkrivamo.

      U toplim letnjim večerima, dok smo krišom slušali priče odraslih, mazili smo krmeljive mačiće pune buva i ispitivali održivost teorije o mačijim životima. Bojeći se da ih ipak ne povredimo, dok smo ih bacali  sa ograde dvorišta, stajali smo kod broja 6, ostavljajući ostatak izbavljenja životu pred njima. Oni su tada uplašeni, raznih boja, žuti, sivi, crni, beli, ili šareni, skupljeni sa svih mogućih strana, deca ko zna koliko očeva, dozivali  staru olinjalu majku plačljivim mjaukanjem ostavljene i gladne dece. Onda bi se ona pojavila, frknula i svojim pretećim očima nas pogledala, podižući dlaku spremna da svoje oštre nokte nabije u nežnu, rozikastu dečiju kožu. Puštali bi ih onda, a ona je jedno po jedno, svojim oštrim zubima, kojima je mogla da zadavi i većeg pacova, prenosila  na tavan, brzim skokom sa česme, obarajući muškatlu koja je stajala na njoj.

            Boje jeseni, sivog neba i braonkastog lišća. Uživali smo u šumi, dok smo svojim  gumenim čizmama gazili po njemu, uništavajući gotovo svaki trag da je i postojalo. Dohvatim jedan, podignem ga, još uvek ima oblik, spustim ga na zemlju pored hiljada svojih srodnika i zgazim ga. ŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠŠ... Čujem kako se mrvi na bezbroj komada. Pogledam u drvo i saosećajno mu se nasmešim, kao da mu govorim da i nije baš ružno, tako golo bez lista na sebi.

              Život stalno kruži, kao zvezde koje sam sa sestrom gledao noću, ili drvo koje čeka proleće, pa da opet ozeleni. Ciklusi su neminovnost postojanja, pomišljam dok otvaram oči i vraćam se u  svoj sadašnji život, ispunjen bojama. Pogledam kroz sobu, u uglu štafelaj, razbacane boje, platna naslonjena jedno na drugo. Zažmurim i otvorim oči  i vidim tebe, obojenu u nevinu zelenu boju mog detinjstva. Na nebu, sivi mesec se pojavljuje, dok odlazeće  sunce za sobom ostavlja purpuni trag... Rana jesen. Pomešane boje. Gledam te, nasmejem se, srećan sam. Onda opet zažmurim i zamišljam boje. I dalje su iste, zlatne zvezdane, kiselo zelene, ili šuškavo braonkaste. I zatvorenih očiju vidim i dalje iza njih, negde u budućnost, za koju ne želim da verujem da ima kraj. Tamo sa tobom, boje se stapaju, tamo postoji samo svetlost...

Nebojša Stefanović