Bože, daj nam znak

Posle pročitanog naslova da robot hoće bebu ukazala mi se ta, za mene razočaravajuća, slika budućeg čoveka. Bljesnu ideja i pokosi mi i ono malo zlatnog klasja zvanog nada. Dakle, istina je. Pomešaćemo se sa robotima, nastaće nova generacija ljudi-robota. Da li to vama zvuči normalno? Iskreno, pitanje je suvišno, jer stvarnost prevazilazi bilo čiju maštu i bilo kakav pojam normalnosti u sadašnjem trenutku. Više ni bajke ne smatram bajkama. Pade mi na pamet paralela između priče o Ivici i Marici i ove neverovatne, ali istinite, priče o otetoj deci. Dakle, tako je jasno preplitanje mašte i ideje pisca sa idejama i činom izopačenog ljudskog taloga ne samo u sadašnjem trenutku, nego sve vreme “razvoja”ljudskog društva. Po stoti put se pitam, a gde je to čovek kao vrsta napredovao kada se njegova najmračnija priroda nesmetano baškarila u svoj svojoj gadosti?

Lepo vidim kako robotizovana bića precizno rade, idu gradom, obavljaju sve uobičajne obaveze običnog čoveka, bez greške, bez umora, bez osećanja. Jebem ti život! Ko će koga tu da rodi? Baš me interesuje koliko duboko može ići ta fasciniranost čovekom bez duše i srca? Iskreno, toga ima i sada, ali još je to čovek od krvi i mesa. I nekako ima nade, bar tako ja mislim.

I odjednom, gle, žena-robot želi dete! Poraz, trenutna smrt! Više ništa ne mislim! Koga to može da zadivi? Ne mogu u mozgu još da pojmim bradatog muškarca koji se oblači kao žena, pa makar taj imao ne znam kakav talenat, ili nabildovanu ženu čije telo izgleda kao muški lik iz najfantastičnije igrice, a tek ideju ili oduševljenje(ne znam čije?)da robot hoće bebu! Dakle, očekujem da od nekuda iskoči neko i objasni da je sve ovo samo šala, ali ne, načekah se ja i niko ne iskoči!

Joj, bože, što dade čoveku toliku slobodu? Sve je uzeo jer misli da mu pripada kao gospodaru planete! Pa je u toj silnoj pohlepi daleko dogurao, sve glumeći samog Boga. Eto, sada daje sebi za pravo da je gadljiv na lepo i jednostavno! Gadljiv je na  sve što zrači lepotom, skladom, uzvišenim ciljem, smislom. Veliča zlo, maže se govnima, da prostiš, ne bi li bio interesantan! Kome? Ko je to vladar i autoritet naših najdubljih osećanja? Ko to ima pravo da nas mesi, vaja i razdvaja  od dobro znanih ljudskih vrednosti? Verovatno, onaj koji nas časkom ubedi da je crno belo, a, belo crno, onaj koji kao krpelj rovari po našem telu i pije nam krv i uvek bude ubedljiv da on nije kriv za nešto loše u našim životima, jer, nam on, pobogu, želi dobro. Znam da ste pomislili na nekog političara, ali nisam mislila na tu vrstu nečoveka, već na nešto mnogo suptilnije, perfidnije od tog, da kažem, spoljnjeg faktora. To je ono seme zla koje treba voljom, snagom vere da zatremo, a ne da ga gajimo u sebi kao korov, kao ravnodušnost uma, malaksalost duha, zagađenost mora naših osećanja. Borba je to unutar svakog čoveka i osećam da taj meni drag čovek, gubi bitku sa idejom robota koji želi bebu! Vređa me ta ideja! Robot ima volju, svest? Naravno da ne, ali će taj čovek, kojeg ne volim, taj inteligentni stvaralac iluzionista, stvoriti lažnu sliku i ubediti većinu da je to ispravno i da zbog toga treba da smo oduševljeni i srećni.

Sve što više ljudsko društvo oduševljeno hrli u neku modernu budućnost, sve više cenim napore pojedinaca da dušom ne zakorače u tu i takvu budućnost, iskreno rečeno, da dušu ne prodaju đavolu.