Čuvari tabua

Tabu (engleski: taboo) u opštem smisli znači zabranu, ono o čemu se ne sme raspravljati. Jedna od odlika primitivnih plemena bila je upravo to da imaju tabue, zabrane čije se kršenje smatralo najvećim grehom. Tabui su se od plemena do plemena bili različiti, ali je kazna za prekršioca bila ista: proterivanje iz zajednice. Tim činom uskraćuje mu se zaštita najvišeg bića i praktično bi bio izjednačen sa životinjom, stoga se neretko dešavalo i da završi na trpezi bivših saplemenika. Reč je dakako o davnim vremenima, i društvima koja nije dotakla civilizacija kakvu poznajemo. Ipak, čini se da bi bilo mudro ne prenagljivati sa takvim tvrdnjama, već zapitati se postoje li recidivi plemenske organizacije društva možda i danas, samo su poprimili drugačiju formu, prilagođenu trenutnim okolnostima?  

Pokušaću da odgovorim na to pitanje, unapred znajući kako to neće biti nimalo utešno za nas, obične smrtnike, čija se mera sreće ogleda u stopi rasta BDP-a (u nedostatku nekog pouzdanijeg merila).

Začudo – paradoksalno je to koliko i istinito – danas u vreme prosperiteta, nacionalnog ponosa i nikad većih sloboda, tabui ipak nisu prestali da postoje, samo su zamaskirani manje-više veštim manipulativnim trikovima. I stoga im je teže stati u kraj. Tako da i danas sve može biti vaspostavljeno kao tabu, pa i javna kritika, naročito kritika nosilaca vlasti. U našem slučaju onih blagorodnih duša koje, shodno svojoj mesijanskoj misiji u ovom, za njih, najboljem od svih svetova, predano neguju uverenje kako nemaju obavezu da se pridržavaju božijih zapovesti, pošto njih moralni kodeks sputava, jednako kao i pravne norme koje su brana njihovoj apsolutnoj moći. I kako je u njihovoj percepciji sve što ih obavezuje samo mrtvo slovo na papiru, oni s punim pravom traže da ih smatramo bezgrešnim – dok za nas ostale važi suprotno: grešni smo čim jedva sastavljamo kraj sa krajem, pa to i nije potrebno posebno dokazivati. Ali zato je tu vlast, oličena u Velikom Vođi, koja će biti milostiva i oprostiti nam sve osim poštenja, bezvrednog kao moneta na tržnici vlasti, progledaće nam kroz prste za svaki greh i svako nepočinstvo. Ali pod jednim uslovom: da u javnosti ne dovodimo u pitanje njenu  neprikosnovenost kao vrhovni tabu. I tako, pošto smo, u najboljoj srednjovekovnoj tradiciji, od Velikog Vođe kao vrhovnog autoriteta, izmolili „oprost“, trebalo bi da budemo i neizmerno srćeni što nam je udovoljeno da ostatak života provedemo kao njegovi podanici.    

Šalu na stranu, svedoci smo da je gotovo čitavu deceniju unazad politički život u Srbiji sveden na izgradnju kulta ličnosti Velikog Vođe i na njegovo osporavanje, u čemu se ne biraju sredstva, što naš sunovrat kao društva, čini sve pogubnijim i beznadežnijim. Postali smo anahronizam modernog sveta, koji u najvećoj meri teži ka nečemu boljem od mraka koji nam nude populizam i autokratija. Primera radi, prosvećena, dobronamerna vlast ima zadatak da mase dovede do novoa kulture, a ne, kao u našem sluičaju, da kulturu spusti na nivo masa. A svaka kritika upućena u tom pravcu takođe je jedan od tabua, kao što se i svaka druga javno izgovorena reč koja ne doprinosi veličanju kulta Velikog Vođe po pravilu smatra subverzivnim aktom protiv naroda i države. Ako je još i kritički nastrojena i potkrepljene činjenicama i dokazima, utoliko gore. Pošto je prekršio tabu, takav pojedinac se proglašava neprijateljem društva, izdajnikom i stranim plaćenikom, te javnom osudom sa samog vrha države biva dehumanizovan i satanizovan, uskraćuje mu se moralna i svaka druga podrška društvene zajednice – uprkos tome što Ustav i zakoni kažu suprotno. I – što je zapravo i kruna naše propasti – ukoliko se takav pojedinac u međuvremenu ne pokaje i javno odrekne svojih uverenja – postaće meta razjarenih čuvara tabua Velikog Vođe. Kako onih iz medijskog ešalona, tako i onih skrivenih od očiju javnosti i utoliko opasnijih.

Otud je, čini se kao nikad pre, danas potrebno imati hrabrost, građansku kuraž, rizikovati da bi se bitisalo kao građanin, vlasnik sopstvene (političke) volje i sluga svoje savesti, a ne kao broj na spisku sigurnih glasova Velikog Vođe, sa teretom na duši teškim nekoliko srebrnjaka. Ili biti ušuškan u sopstvenom (izmaštanom) mikrokosmosu i u samodovljnosti tražiti najvišu mudrost i svrhu življenja. Stoga – mudrujem ja – možda bi vredelo, čak i bilo lekovito za mnoge od nas, zapitati se kako za deset, petnaest, ili dvadeset godina vidimo svoju decu kao odrasle ljude: kao građane ili kao podanike? Ili, nedaj bože, kao čuvare tabua nekog Velikog Vođe?