Da bi nekoga pamtili...
Umire se na dva načina. Na jedan način umiru oni koje volimo, iz porodice, uže, šire ili prijatelj drag, čak i poznanik samo. Oni ostavljaju vidljive tragove i sećanja na njih mogu izazivati smeh zbog nekih divnih trenutaka, ali na kraju obavezno se završi suzama. Njihovi likovi i bez gledanja slika i albuma – vrlo su jasni i uvek vidljivi. Ne zaboravljamo ni njihov glas, ni stas, ni karakteristične pokrete. Sve je tako živo vezano za njih. Toliko živo da im samo pokret nedostaje. Što vreme više prolazi, sve su prisutniji, draži. Ostaju uvek u onim godinama kada se njihove oči poslednji put sklope. Naše oči ih pamte takvim, najčešće mlađim od nas koji uspemo da pređemo više od pola veka. To što u sećanjima ostaju mladi, još više izaziva tugu i žalost, a da su živi, obično bi bili stariji od nas. Za njih se vreme zaustavilo. Za nas teče, ali nikada ne znamo do kada. Dok smo mi živi, u nekom posebnom, paralelnim životom u paralelnom svetu, žive i oni. Zato duboko verujem da ovaj svet ima svoj paralelni svet, kao što naš lik ima odraz u ogledalu.
Na drugi način umiru oni koje smo voleli. Većinom nas povrede, teško rane, ružno govore, rade loše, lažu...i onda umru. Njihovi likovi ubrzano postaju nejasni, naslućuju se samo u obrisima, zaboravlja im se glas, osmeh, jer je bio izveštačen i nije bio iskren. Zaboravlja se i ružno i dobro, briše ih vreme iz sata u sat. Traju koliko trag stope u snegu koji već za dva dana otopi topliji dan i od drugog kaljavog zemljišta više se ne mogu raspoznati. Iza njih ne ostaju grobovi koji se s pijetetom posećuju. Iza njih vrlo često ne ostane ništa. Njihova postojanost je poput male gomile peska koju oduva i slabašan vetar. Ne pominju im se imena, ne pominju se događaji vezani za njih. Čak se i od slučajno naletele pomisli na njih, iako nevidljivi, razmiču kao paučina i gadljivo otresaju ruke. Za njihove duše ne pale se sveće da im tamo u njihovom novom svetu, svetle. Naše upaljene sveće gore za one koje volimo i time im stavljamo do znanja da ih nismo zaboravili. Donosimo im cveće da im večna kuća bude lepša i da im prijatno miriše. Da im tako šaljemo poruku između dva sveta da ih još uvek volimo i da ih se rado sećamo. Jadni su oni koji umru, a niko ih ne žali. Žale oni što su izgubili nas koji smo ih voleli. Prate nas i uhode. Interesuju se kako nam je i ne raduju se ako čuju da nam je dobro, da smo srećni i da lepo živimo. Tek tada postaju svesni šta su imali. Previše ste bili dobri onima koji to nisu zasluživali. Baš ovog trena pročitah jedan citat: „Mene kad neko izgubi, to je to. Ja se nikada ne vraćam niti dopuštam da se vrati. Ne volim onu glumu: ’Nisam znao šta sam imao...’ Super, sada znaš šta više nikada nećeš imati“. U živiotu sretneš na hiljade ljudi. Dovoljan je jedan dodir ili pogled, da bi se život promenio zauvek. I dovoljna je jedna reč i jedna greška da neko umre i da se ljudima promeni život. Zauvek. Zato, zapamti: budi dobar kad god je to moguće, a uvek je moguće. Mogu da se dvoje i razdvoje, a da niko ne umre. Možemo se i posle rastanka videti i zaradovati, jer jedno drugom smo bili delovi života. Sastaju se i rastaju ljudi, neljudi umiru. Ostanimo živi, budimo ljudi.