David protiv Antagona

Baš kao i svi prosvetni radnici ovih nedelja, i ja sam bukvalno zatrpana poslom. Toliko - da karantin jedva stignem i da primetim, preostalim slobodnim ćoškom neokorteksa. Prilično naivno sam se radovala jedinoj dobroj stvari, koju svako od nas ima na raspolaganju kao zatočenik betonskog kaveza - a to je sloboda u planiranju sopstvenog vremena i generalni gledano - malo više slobodnog vremena, opšte uzev. O tome da sam se pomalo nasladjivala davno skrajnutom listom filmova, pozorišnih predstava, završetkom mog prvog romana (od nekoliko u glavi) i što da ne, ponekim pilatesom, jogom, only leg workout -om - da ne govorim.

Elem, moj dosadašnji karantin su uglavnom obeležile sledeći pojavni oblici i činjenice: omalila mi je kišna kabanica, upoznala sam neodoljive čari ručnog skidanja gel laka - nokat po nokat i ono najvažnije - danonoćno se nalazim ispod visoke planina mejlova, PDF dokumenata, prezentacija, slika svezaka, materijala, materijala, materijala... Nije zgoreg pomenuti i nivo stresa i frustracija, koju smo preživeli svi zajedno: uprava škole, nastavnici, razredne "poglavice", učenici, njihovi roditelji, babe, dede, rodbina, kućni ljubimci ... Hoće li nam ispostaviti visoke, zdravstvene račune? Jedino budućnost zna odgovore ... Na momenat se činilo da se svakojakim problemima prilikom organizovanja virtuelnih učionica i nastave na daljinu - ne nazire kraj. Ali kao što to obično biva u svakodnevnom bivstvovanju, u trenutku kada se činilo da će nas kakofonija nedoumica toliko ošamutiti, da se nećemo skoro podići sa iznudjenog, prosvetnog patosa - neočekivano, cela ta stvar je počela da prede, prijateljski se umiljava i funkcioniše - iznad svakog očekivanja!

Hiljadu i jedan dan i noć, u kojima su razredne starešine, uključujući i moju malenkost, strpljivo odgovoarale na hiljadu i jedno pitanje - potpuno se isplatila. Evo već treća nedelja, zna se tačno ko pije, a ko sve to plaća, ko radi a ko se pravi lud. Radni učinak svih učesnika u ovom pomalo apokaliptičnom kolopletu je toliko faktološki dokumentovan, da se svi osećamo kao u izlogu, gde svetla ostaju upaljena 24h dnevno. Za razliku od holandskih, koji mnogo puta ostaju samo nagoveštaj eventualnih procesa, ovaj naš prosvetni izlog je mnoge stvari najpreciznije postavio na pripadajuće mesto. Kao u lakrimogenim melodramama, učenici i njihovi profesori su (napokon) ostali sami, neometani, u teškom mukom izdresiranom, brisanom, digitalnom prostoru. Iako zatrpani aplikacijama, platformama, mrežama, grupama, ono naše ljudsko, karakterno, emotivno, ono naše najbrižljivije i ljubomorno čuvano JA - izbija kao gejzir, koji se ne miri sa klimatskim promenama.

Svima sam izašla u susret, iako i sama zatečena novonastalom, kriznom situacijom. Koliko sam znala i umela, širila sam hrišćanski, muhamedanski, budistički...(o ukusima se ne raspravlja) religiozno - naučno - ljudski mir. Neselektivno, svi učenici iz mog (a bogami, i "tudjeg") razrednog atara, imali su pravovremene instrukcije, blagovremeno informacije, psihološku pomoć, rame za plakanje, vreću za udaranje - šta je kome u odredjenom trenutku trebalo. Inboks mi je prepun zahvalnica, oda, hvalospeva, zaklinjanja na večnu vernost, eksplodirajučih srca, disko kuca i kornjača... "Carica"! - kliču svi u glas. Meni - čudno, blago rečeno. Naravno da se topim kao maslac na usamljenom, karantinskom suncu ali ipak?!? Biti na raspolaganju, biti strpljiv i empatičan, biti elokventan i krajnje precizan, na kraju krajeva - BITI ČOVEK! - zar to ne bi trebalo da stoji uklesano u opis svakog društveno - odgovornog posla, koje ti isti, ponizno - razneženi sadašnji i budući ravnopravni gradjani - debelo poreski finansiraju?

Moji djaci su postali - moja familija. Nije preterano po pravilima, ali nije ni Covid 19 svaki dan! Na tešku društvenu situaciju - staviti ljudski lek, onaj najmanje ljut, prava je iako ne preterano profesionalna, mera. Učenici i njihovi roditelji širom Srbije su, "zahvaljujući" opakom virusu, saznali neverovatnu istinu: nastavnici njihove dece NISU njihovi najljući neprijatelji! To je armija dobronamernog i predusretljivog, maloplaćenog sveta, decenijski ponižavanog i uklonjenog sa relevantnih društvenih margina, ali još uvek MRDAJUĆEG. Uprkos i u inat "svemu". Antagonizam, ubačen medj' nas je - veštačka tvorevina.

Ovaj prirodni, biološki virus je bio okidač da se vratimo suštini, a ona je krajnje jednostavna; ko god je smogao snage da ostane u prosvetnom sistemu, rame uz rame sa zdravstvenim - nije vaš neprijatelj. Utuvite to u tu vašu tvrdoglavu, sveznajući glavu, jednom - zauvek! Niko ne može toliko malo da nas plati, koliko mi ZAISTA možemo da ljubimo svoj poziv. Niko.

Marija Gojkov, alias Buika Fiuk, april 2020.