Dogovor kuću gradi

Pročitah danas zanimljiv članak u „Biznis insajderu“ o tome kako različite kulture imaju različite koncepte vremena. Priložena je i ilustracija koja to očigledno pokazuje, u slučaju germanske i mediteranske kulture.

Ako ljudski um ima moć da nešto tako egzaktno kao što je vreme prilagođava svojoj životnoj  filozofiji, šta mislite, šta li tek čini kad su manje egzaktne stvari u pitanju? Na primer: „On mi je rekao da će mi pomoći, a ništa nije učinio. I to što je uradio, bolje da nije – samo mi je još više otežao situaciju!“ Ili, još češće: „Rekao je da me voli, ali laže. Više vremena provodi sa svima drugima, nego sa mnom. Ja sam mu na poslednjem mestu“. A tek ono svakodnevno: „Ne znam kako drugim ljudima ne smeta da žive u svinjcu. Samo ja perem naš ulaz, svi su lenji i čekaju da neko drugi obavi posao umesto njih“.

Pa, onaj prvi je uložio vreme i energiju, iz svog ugla je ispunio svoje obećanje; onom drugom očigledno nisu potrebni česti dokazi ljubavi, on u svoja osećanja ne sumnja; komšije imaju sasvim drukčije poimanje čistog, niti im ulaz deluje prljavo, niti primećuju da ga neko pere – nisu lenjii, već zaokupljeni savim drugim mislima.

Pojmovi kao što su „pomoć“, „ljubav“, „čisto“ itd, sasvim su različiti kod različitih ljudi. Ključ uspešne saradnje, ili zajedničkog života, nije u tome da dvoje ljudi misli isto. To je čak i nemoguće. Ključ je, naprotiv, u svesti o tome da ne mislimo isto. Dobra komuikacija počinje sa svešću o drugoj strani, usmerena je ka ostvarenju cilja, a zaključena kada je obema stranama jasno šta ona druga očekuje i na šta se ko od njih obavezao.

Praktčno – ako ugovarate posao sa Špancem, recite mu posle kog datuma njegov posao NEĆE biti prihaćen, odnosno plaćen, ni pod kojim uslovima. Ako vam treba pomoć od druge osobe, recite joj šta tačno od nje očekujete, npr. „Možeš li da pokupiš dete iz obdaništa u 4 sata i da mu daš da pojede jabuku i bananu“,  a ne posle da kukate što je dete sedelo u obdaništu do 5 i pokvarilo večeru sladoledom i pomfritom u „Meku“. Ako želite pažnju, recite šta vam nedostaje, ne postavljajte čuveno besmisleno pitanje „Da li me voliš“. I na kraju, ako vam se smučilo da ribate ulaz, predložite komšijama da podelite to zaduženje pa, ako pristanu – odlično, a ako ne pristanu, odlučite hoćete li spustiti svoj nivo čistunstva ili ćete nastaviti kako ste i do tada činili, ali ne zato što su vaše komšije lenje, već zato što VI imate niži prag tolerancije na nered.

I na kraju, kad pravite dogovor, korisno je da svaka strana na kraju ponovi tačno na šta se obavezala, da svi čuju, koliko da ne bude zabune.

Ili, da završim citirajući mog učitelja životnih mudrosti: „Kad nešto hoćeš, reci to jasno i glasno. Ništa ne ide više na živce i ništa nije osuđeno na veći neuspeh nego kad od drugih tražiš da ti čitaju misli“.

Milica Cincar-Popović