Dokle god se ne saberemo, deliće nas

Koliko je nekad bilo divno, kad bili smo klinci. Ne samo zbog mladosti nego i zbog neopterećenosti svim i svačim kao danas. Malo šta je tad moglo da nas podeli. Uglavnom su to uspevale sitnice, ali i one su se pojavljivale samo kad se igramo ili kad gledamo derbi. Samo tad i to prođe već nakon 90 minuta. Slavili smo sve zajedno. Uopšte nije bilo bitno koji je i čiji je praznik, mi smo sve to doživljavali kao naše.

Za Božić, sasvim nam je svejedno bilo u koju ćemo crkvu otići na jutrenje. Nismo mi bili neki vernici nego smo celo veče umeli biti u gradu, pa nikome se nije išlo kući, a u crkvi beše onog kuvanog vina i rakije. Ja i dan danas pojma nemam za neke drugare da li su Srbi ili Hrvati. Nikom nije bilo to bitno. Srbi, Hrvati, Slovaci, Rusini... Svi smo mi bili jedno. I ne samo nama klincima da je to bilo nebitno već ni odrasli nisu bili opterećeni time. Koliko su bila divna ta naša i njihova druženja, teško je to i opisati. Drugari iz školskih klupa, kolege sa posla, komšije, prijatelji koji se znaju u dušu. Šta nam se svima u međuvremenu desilo, ne bih znao tačno da objasnim. Kako takvi ljudi odjednom postadoše sušta suprotnost onoga što su bili čitav svoj život?

Preko noći je nacionalnost postala važnija od prijateljstva. Religijska pripadnost, partijska pripadnost, nacionalna pripadnost uzeše se kao parametri za druženje. Neke divne ljude proglasiše za izdajnike, dojučerašnje kumove i kućne prijatelje za krvne neprijatelje. Kao da je neko ljudima tih dana nekom gumicom izbrisao pamćenje, kao da ih je zatvorio u neke torove iz kojih bleje na one u drugom toru. Bleje i krive ih za svoju nesreću, za svoje ograđivanje i zatvaranje. Doduše, mi klinci smo duže odolevali svim tim idiotskim podelama. Imali smo neki svoj svet, svet igre i drugarstva. Dobro, bilo je dana kada smo čuli odrasle kako savetuju svojoj deci „Nemoj da se igraš sa tim i tim. Znaš, oni su Hrvati ili oni su Srbi ili šta već“ Ali već sutradan, to njihovo dete je zanemarilo taj roditeljski savet i uveliko trčalo za loptom sa svojim drugarima. Odolevali smo neko vreme, ali onda su došla još mračnija vremena. Polako nam se društvo počelo osipati. Strah se uvukao u mnoge domove. Neki su otišli iz straha, neke su bukvalno oterali iz svojih kuća, a u naše naselje su stigli neki novi klinci koji su svojim porodicama isto to prošli negde tamo daleko od nas.

Rat, sankcije, užasna ekonomska situacija, nemaština, očaj. Sve je to doprinelo da se nacionalnost i religija još više ustoliče kao jedine prihvatljive norme za bilo šta sa bilo kim. Naš svet je doživeo potpuni smak. Kuće nekih naših drugara su bile išarane sa porukama „Seli se“. Crkve u koje smo odlazili zbog kuvanog vina, bile su izrešetane, minirane, demolirane. Isto tako je i bilo i negde tamo odakle su nam stigli novi drugari. Ludilo se ozvaničilo, povratka u normalu više nije bilo ni u naznakama.

I evo, danas nakon toliko godina, skoro da se ništa nije promenilo na bolje. Naravno, danas nema rata, nema baš tolikog ludila, ali podela nam ne fali. I dalje se ljudidele, danas možda i više nego pre jer su u međuvremenu rođene neke nove vrste podela. Čini mi se da ih nikad nije bilo više. Očekivao sam da će se ljudi nakon svog tog užasa i zla, jednostavno osvestiti. Da će doći sebi, opametiti se i vratiti se u doba u kojem su bili ljudi, prijatelji, komšije. Izgleda da su to bila nerealna očekivanja i da nas čeka još mnogo godina u kojima ćemo pokušati pronaći put u smisao.

Eh, kad bi bar postojala neka prečica koja vodi iz ovog besmisla u kojem smo zaglavljeni dugo, predugo. Ništa nam drugo ne preostaje nego da sačekamo neke nove klince. One nalik nama kojima je drugarstvo bilo iznad svega.