Dolazi nam Nova

Kao i uvek u našoj svesti to će biti neka bolja i lepša od prethodne. Vala baš, daleko bila lepa kuća ovoj što joj okrenusmo leđa, silom prilika,  pred kojom smo zatvarali oči, prekrivali usta, očajno udarali o nevidljive zidove umnog i vidljive fizičkog. Ali, tako to biva kada rastemo u vidljivim i nevidljivim svetovima našeg postojanja.

Definitivno, velike lekcije su trebale biti naučene. Da li su? Svako neka pregleda svoja saznanja, da ocenu i ode dalje, u Novu...da li novu nadu, novi strah, novu bol ili novu samospoznaju, novu bitku, kako god. Više ne razmišljam globalno, a ne volim ni tu reč, isuviše miriše na laž, šarenilo neiskrenosti, prevaru. Sada sam u sopstvenom, strogo fokusiranom svetu najlepšeg dela mog bića. To je čarolija. Biti sreća, radost, smisao i ljubav bez obzira na spoljašnji svet i dešavanja u njemu.

Još pre nekoliko godina sve Nove godine sam „videla“ kao ofucane kurve. Teška je to depresija, samo iz razloga što ljubav nisam spoznala na pravi način. A, sada? Grlim ovu milu, nepoznatu Novu! Daću sve od sebe da u njoj  još više budem sebi ja, do nepostojećih granica. Bez sebičluka ili bilo kakvog negativnog osećanja  prema sebi ili prema drugome. E, veliko je to prostranstvo praštanja i zahvalnosti!

Zar živeti pogrbljene duše i otrovnog uma? Ne, nikako i nikada!

Zar druge kriviti za sopstvenu sudbinu, nemoć ili strah? Ne, naravno! Drugi su drugačiji svetovi, neka se istražuju sami. Sve svima opraštam.

Zar ostati nezahvalan za čitav prošli život i za sve proživljene momente, bilo lepe ili ne? Ne, naravno, hvala za sve pređene nivoe životne igrice, za sav bol i patnju, sve zaljubljenosti, osmehe sreće, krike zadovoljstva, za sve suze, skoro, svakodnevne!

Zagrlimo ovu našu Novu koja je već odškrinula vrata, jer, iskreno, ne znamo šta nas čeka i da li će biti srećna i puna zdravlja ili okrutna sekačica svega lepog! I unapred ćemo joj oprostiti i biti zahvalni, verovatno, samo što smo živi i što smo uprkos svemu naučili da volimo, kako sebe, tako i druge.