Dress code ili Kanjoš u tranziciji

Mala crna haljina, obavezni deo garderobe svake žene, čak i kad ona sama nije mala. Plišana, svilena, štofana, može i letnja cicana, ali uz bisere dostojna čak i prijema u ambasadi jednog kraljevstva kada njihova suverenka slavi rodjendan. Naravno i Kolarca, Narodnog pozorišta i svih školskih i sala radničkih univerziteta na kojima nastupa njen sin. Seća se kako je devedeset osme putovala do Novog Kneževca autobusom noseći u kesi haljinu i cipele u koje se presvlačila u WC lokalne škole, gde se održavalo takmičenje muzičkih škola . U treći red levo sa strane, sa odličnim pogledom na scenu i solistu, bez da njemu upada u kadar i smeta izvodjenje, sela je besprekorno obučena, onako kako mesto i prilika zahtevaju. I stojeći aplaudirala pobedniku.

Šanel kostim, razne varijante, „uniforma“ svake poslovne žene koja drži do sebe. I otvara konferencije, skupove, seminare, sastanke kolegijuma. Naravno i čarape i sandale zatvorenih prstiju, ma koliko da je toplo, bluza kratkih rukava, bretele nedozvoljene.

Morski outlook dozvoljava espadrile, lanene patike, japanke. Na bosu nogu. Bele soknice, obuvene na sandale sa kaišićima, vidjene su samo na nemačkim turistkinjama koje se hlade kineskim lepezama i znoje ispod slamenih, takodje made in China, šeširima. Kvalitetan žirado kupuje se kod modiskinje u salonu Ercegovac pored bioskopa Zvezda.

Pedikir crveni na noktima se podrazumeva. I leti i zimi. Zašto mažeš nokte, ako nije crveni lak? Jednog leta u Palermu kladila se s pratiocem da ni jedna žena neće biti bez savršenog pedikira na nogama a ni jedan meštanin neće šetati u izgužvanim bermudama i sandalama otvorenih prstiju. I zaista svi žabari su nosili košulje dugih rukava nemarno zavrnute do lakata, besprekorno ispeglane lanene pantalone boje peska i mekane cipele od isprepletene kože. Italijanske naravno, zbog kojih svako ko drži do sebe „ubija“. Jedna starija Italijanka dolazila im je u susret i on je slavodobitno uzviknuo:
-Ova nema lakirane nokte.
-Hm, ti ne vidiš dobro, to je french.
Uživala je danima u sladoledu dobijenom na opkladi.

Beogradski taksisti u sparna letnja popodneva voze svoje automobile, uvezene sa zapadnoevropskih otpada, sa obaveznim peškirom obmotanim oko vrata i otvorenim prozorima tako da se smrad i jara uličnog asfalta mešaju sa znojem vozača. Vozači 95ice pak obavezno dodaju i uključen tranzistor sa Grand repertoarom odvrnutim na najjače.

Sahrane podrazumevaju pokrivenu glavu šeširom, šubarom, maramom.
Svadbe dozvoljavaju svakakvu slobodu, sem bele i crne haljine. Ne želite valjda da vas zamene sa mladenkom, ili nekom ostarelom tetkom usedelicom koja i nema drugu sem crne haljine.

Koncerti, izložbe, pozorišne predstave zahtevaju cipele. Čizme ili ,ne daj Bože patike, su jeres na takvim mestima. I trebalo bi razmisliti da na vratima tih institucija stoji onaj znak sa nacrtanim čizmama ili patikama precrtanim kosom crtom. STOP. U hram kulture ulazi se onako kako dolikuje mestu. Čist i opeglan.

Tako je mislila do skoro.
Dok ne dobi pozivnicu za svečano otvaranje jedne od kulturnih manifestacija koje organizuje Grad... Pod pokroviteljstvom jedne ambasade. Pozva drugaricu koja je studirala u toj zemlji da odu na koncert i koktel nakon toga. Obradovala joj se prijateljica baš , nije odavno govorila strani jezik na kojem se zaljubljiivala, pisala prve pesme i pisma, da će nakon trideset godina imati priliku da progovori par reči. Sa atašeom za kulturu. Ili ako joj se posreći i ambasadorom.
Našle su se u holu pozorište gde je dogadjaj upriličen, adekvatno, bar su one tako mislile, odevene i obuvene. Obe su nosile koktel crne haljine i salonke cipele sa štiklom od 5 cm. Diskretan nakit. Umereno, svedeno, naučeno još od davnih dana. Stigle su 15 minuta pre otvaranja, devojke iz protokola odvedoše ih do rezervisanih mesta i one sa čudjenjem počeše da posmatraju publiku koja pristiže. Sa kesama u rukama kojima su šuškali tokom pianisimo deonica klavirskog koncerta, flašicama vode, blago ili negazirane, za rad srca, u farmerkama, patikama i čizmama.

Prokomentarisale su da smo baš puno osiromašili kada ljudi nemaju ni jedan pristojan komad odeće za ovakve prilike.
Ali nevericu izazva predstavnik vlasti, domaćin skupa, dežurni čitač govora na ovakvim manifestacijama. Farmerke, izgužvani sako i patike. Da bi se lakše klatio s noge na nogu dok s mukom izgovara par naučenih rečenica. Iz govora koji mu je drugi pisao, naravno.
Dobro, na naše smo već oguglali.
Ali onda usledi ataše. U jeftinom odelu. Izgužvanom. I prljavim cipelama.
Poče da im se prividja Kanjoš: „Bolji i viši podjoše boljima i višijima, a ja jedva vas dopadoh“.
Nisu sačekale koktel. Nakon poslednjih taktova pohitale su bez reči ka garderobi.
I izašle u mrak. Koji još uvek traje. I sve je gušći.