Godina i dan više, a brojke rastu

Gledati smrti u oči. Koliko puta ste to čuli? I uvek to zamišljali kao one scene iz ratnih, partizanskih filmova. Na kojima smo svi odrasli.
Mladji baš i nisu imali taj osećaj kad Luk „Skayneznamkako se zove“ ubija onim svetlećim mačem ili Terminator tone u istopljeni čelik sa like palcem na ruci uz kretenski izraz na licu i čuvenim „I ll be back“.

Ne, dragi moji, gledati smrt znači gledati kako iz očiju voljenih nestaje svetlost, kako poslednjim atomom snage pokušava da vam kaže da vas voli, kako zadnji damar i otkucaj bila jeste vama upućen. I onda onaj tihi izdah…i nema više.

Pitala sam moje prijatelje lekare kakav je osećaj kada im pacijent umre? I da li se sećaju prvog kojeg nisu uspeli da spasu?
Uz težak uzdah svi bi rekli: Prvi se zauvek pamti!

Nemojte da baš Vi budete uzrok jednog takvog uzdaha. Molim Vas.
Ako imate žive roditelje još uvek, a i sami ste osetili čari roditeljstva, sestrinstva, postali tetka, ujak, kum, komšija, prijatelj, pomislite da li ste baš vi izašli samo da udahnete vazduh, samo da bacite djubre, samo da kupite cigarete i novine, samo do apoteke po kremu za ruke, samo da kupite pivo…samo da možda udahnete ono zbog čega će neko od vaših voljenih izdahnuti.
Znam da je teško, ali verujte, moguće je.
Ostati u kući. U svom domu.
Da bi vaši voljeni i posle svega imala budućnost.