Gozba

Nekada imam gadan osećaj da smo zaista loši kao ljudska bića. Da smo projektovani da budemo sebični i samosvrsni. Dugo sam verovala u Platonovu ideju da smo samo polovine koje su osuđene da traže svoju drugu polovinu kako bi bili srećni, ali to više nije slučaj. U poslednje vreme sve više mi ima smisla teorija da smo svi prognani da budemo Edipovci i Elektre, koliko god nam svima gnusna bila ta ideja. Čvrsto verujem da postoji istina u tome.

Kako godine odmiču, i kako upoznajem ljude različitih doba, interesovanja, želja, shvatam da svi oni imaju zajedničku crtu, a to je želja za ocem/ majkom. Izvitoperena želja za posedovanjem oca ili majke. Želja da se roditeljska figura ukroti, da je naterate da joj se dopadnete i da je posedujete, ali u onom obličju u kojem ste želeli da vaš roditelj bude. Odnosno, onako kako ste hteli da se on ili ona ophodi prema vama. Prema nama. Prema svima nama koji smo deo začaranog kruga kompleksa i kompleksnosti.

Čudni i izvitopereni čovek je biće navike, poroka i kompleksa. Manje – više, za prva dva je sposoban sam da se uništi, ali za treće mu treba žrtveno jagnje, koje najčešće pronalazi u partneru, a partner, jadan, ne sluti šta je na pomolu.

Kada odnos krene rečenicom ,,Podsećaš me na moju majku/ oca“, to je prvi znak uzvika gde se pojavljuje jedan Tom Hanks, a u pozadini se čuje: ,,Run Forest, run!!“, kao simbolički znak upozorenja.

Poput Murakamijevih junaka, čovek besciljno luta, između jave i sna, sve u nadi da će sresti onu pravu, onu stvarnu, koja će da mu promeni život ,,iz korena“. Zašto iz korena? Pa zato što će imati potrebu od nje da mu nadomesti sve ono što majka nije u detinjstvu, zatim pomazi i zagrli. Eto to je kompleks na koji smo prognani do kraja postojanja.

Biti supružnik, a ujedno i roditelj, sveštenik, psiholog, pedagog, učitelj, duhovni vođa i Bromazepam u teškim trenucima. A na početku je sve smeh i šala, dok ne dođe momenat ,,skidanja maski“ i raspoznavanja originalnog  ,,Ja“ i ,,Ti“ u magli.

Onda kreće napor, znoj, preznojavanje u kriznim momentima, loša komunikacija i loše misli. I Platon, Frojd, Forest Gump i Murakami mi se vrte po glavi. Pravim presek stanja pokušavajući sve da stavim na tas. Pokušavam da zamislim šta bi ko od njih rekao za određenu osobu, situaciju, akciju i reakciju. Rezultat : nema ga. Nema rešenja, nema recepta za pravilan odnos sa vašom voljenom ,,polovinom“, samo razumevanje, istrajnost, poverenja, i nada u iščezavanje kompleksa zakopanih duboko u nama.