I više me nije strah

Do samo pre dva meseca osećala sam se kao da ću sa svakim leganjem u krevet i zatvaranjem očiju ostati tako da žmurim, do kraja postojanja. Plakala sam, a kada nisam imala više snage da plačem ćutala bih. Nisam pričala tada, prijala mi je blaziranost gledanja u pokretne slike na ekranu televizora. Gledala sam programe po sedamnaest sati, a da ni u jednom momentu ne znam tačno da kažem šta gledam. Bila sam nadrogirana tugom. Jela me je. Osetila sam kako se zubi zarivaju u moje meso mišića i nestaju. Osetila sam kako nestajem. Svako jutro bi počinjalo i nastavljalo se kasno u noć. Svako jutro sam se budila sa nadom da sam pojedena do kraja, i da sada nema više šta da me boli, ali bivala bih razočarana novom količinom bola. U nekim momentima mogu slobodno reći da je bol postajao fizički. Nisam nikada lomila ništa na svom telu, ali bol je bio slične vrste. Imam neki predosećaj da tako izgleda kada slomiš neku kost u svom telu.  Sve te boli, ali uz veliki napor uspeš da izvršiš sve obaveze.

Bolelo je. Jako je bolelo. Kada je prošlo zaboravila sam sve, ali taj bol pamtim. Pamtim sebe kako ležim nepomično nakon noći i dana jecanja. Zaboravila sam bila koji je dan i gde sam. Zaboravila sam da imam vrednost i da sam uporna. Zaboravila sam postojanje kako izgleda. Sve je postala jedna masa koja se preliva iz boje u boju kako naiđe na nešto novo.

Sve je bilo jedan veliki ljigavac koji smo furali kao mali. Ono čudnog mirisa što može da se zalepi svuda i za sebe lepi sve što dotakne. To sam videla. Masu gnoja i prljavštine. Uviđala bih greške i nepravilnosti. Svi oko mene su postali nekako fizički gadni. Sve neravnine i devijacije su bivale tako jasne i vidne. Ne znam kako ranije nisam uvidela te deformitete. Nisam mogla da nađem jednu osobu koja je bila lepa tada. Svi su mi bili i gadni i krivi i odgovorni za ono što proživljavam.

Da ih ne bi krivila, lakše mi je bilo samo da se nikome ne obraćam. I dalje ne znam kako sam uspela to sve bez lekova. Želela sam nekako da osetim svaki milimetar posekotina. Nisam htela anesteziju. Nisam htela lakši put. Htela sam da sve jasno vidim i zapamtim do kraja sećanja. Da mi se više nikada ne ponovi takva greška. Da shvatim već jednom gde sam i koja je moja uloga u ovom životu.

Sada je prošlo najgore. Ostali su ožiljci, ali sam ih previjala, pa nisu tako vidni. U početku sam pokušavala da objasnim prijateljima. Nisu shvatali. Znala sam da imam uvek papir, zapravo, svoj virtuelni dnevnik u kojem mogu da nagrdim koga hoću i koliko hoću, ali nekako sam želela živu osobu. Reakciju. Da vidim da li dobro objašnjavam. Nisam nailazila na reakcije onoga što sam pričala. Bilo mi je čudno. Očigledno je problem do mene, jer ako toliko ljudi ne shvata što sam patila, onda negde grešim. Svako bi me saslušao uz osmeh i pokušao da me razume, ali nekako niko nije razumeo tu moju emociju do kraja. Nisam ja želela saosećanje. Ta emocija je moja i naravno da niko ne može bolje da je oseti od mene. Ali, nisam razmišljala da će me svi tako zbunjeno gledati.

Onda sam prestala da pričam. Nasmejala sam se i počela da se vraćam svojim dnevnim rutinama. Sve je bilo u redu jer sam se potrudila da uvidim šta je to što mogu da dobijem od ovoga sveta u obliku ljudi, a da ne žalim toliko kada ne budu više pored mene. Shvatila sam da niko nije mogao da me razume iz razloga što to moje vezivanje nije bilo zdravo, jer nije bilo prirodno. Bilo je isfrustrirano i iscenirano. Kad tako nešto iskreno sebi priznate, ne preostaje ništa drugo nego još mesec dana obitavanja sam sa sobom i dogovaranja ,,šta ćemo kako ćemo“. Samo što je ovoga puta to ono lepo zaceljivanje. Ne srca, već sebe.

Osećaš kako se telo obnavlja i dobija opet onu pokretačku snagu. Osmeh se vraća, ali se trudiš da se smeješ kad niko ne gleda. Nije pak svejedno sad smejati se pred drugima ako te nisu razumeli. Neka ih, ne moraju onda ni da te vide nasmejanu, možda ni to ne razumeju. Lepo zadržiš sve ono najdublje za sebe i preneseš na papir, a površne emocije ostaviš za javnost. Po mom čitalačkom i filmskom iskustvu nešto mi se čini da su tako i ostali umetnici stvarali. Neki takav pristup životu se javlja kod tananih duša onda kad shvate da ne mogu da se ljute na druge ako ne vide svet kao ti.

Nije niko kriv, samo prenesi sve što osetiš u umetnost, a ono će ti se vratiti u vidu pozitivne energije preko veselih osmeha i zagrljaja u nekom Borisovom Ateljeu, neke subote, sa neznano koliko kasno časova i sreće koja opet plovi tvojim telom dok se zadovoljstvo oslikava na ivicama usana i svetlucavim očima.