Iza zatvorenih vrata

Iza zatvorenih vrata je lakše. Živi se, nekako... Životari se i strepi se u tišini. Miševi u malim rupama, a mačka ispred i baš je briga, uživa, živi punim plućima.

Komadi srca osušili se od čekanja na život. 

Politika. Dobra stara navika generacije odrasle na demonstracijama za demokratiju koju nikada nisu upoznali, ni pre, a ni kasnije. Izgovor za strah od budućnosti. Jer vreme je da se sidro otkači, da se ode ili ostane i bori. Boriti se ili bežati, osnovni ljudski poriv kad su u strahu oči velike, srce stegnuto, a um paralisan. Ovi kojima sam okružena odlučili su se da ostanu. Decu poslali negde daleko, a sebe isturili. Da pate, generacijski, da kukaju, poslovično, da sanjaju i čeznu i evociraju uspomene na neko vreme koje beše, a više nije... i nikome nije bitno. Osudili se na patnju, jer je to dobro za dušu. Bore se i sa vremenom i sa dugovima i sa zdravljem i sa sobom. Bore se za nove generacije, tuđe i svoju decu i unuke, bore se za mitove, bore se za ono što je prošlo, za nezaborav, za poštenje, za savest u neslovesnom koje ga je okružilo zbog sopstvene katatonije. Bore se sa sobom, u sebi.

Iza zatvorenih vrata ne čuje se kukanje komšinice koju muž redovno bije već decenijama, poslovično vikendom kada se napije. Iza zatvorenih vrata ne vidi se prljavština, samo sija pinkovita nerealnost sa televizora, a igra se ruski rulet sa zamišljenim protivnikom, izdajnikom, onim koji pokvari sve, izrodom... 

I tako...životari se, gricka se preostalo vreme do penzije, pa do umiranja, onog pravog, biološkog.

Uspavala se Srbija od jada i čemera. I čekanja. Nekoga, mesije, pružene ruke...a vrata zatvorena. 

Nisam htela da ovo pisanije pretvorim u depresivno lamentiranje nad sudbinom većine nas igubljenih u vremenu između. Između ratova, između redova, između moranja i htenja, između bahatosti i duše ugušene propagandom. Nisam želela, jer nisam sklona depresiji, ali šamara realnost. Ne da pravoj ideji da nikne, ne da dobrom čoveku da se uspravi. 

Gledam moj Beograd. Ne prepoznajem ga, osim u po nekom mirisu ili poznatom licu. Zato zatvaram vrata i gušim se u dubini svoje duše željne svega čovečnog. I pišem u tišini doma svoga o tišini koja odjekuje kao stotine grlenih urlika. Vrišti tišina, neka se oluja sprema... 

E, moj Beograde... Polomili te, izvrnuli ti suštinu, rasturili utrobu, iskopali te, zatrpali te. Oni koji ne žive iza zatvorenih vrata, oni kriminalni, bezbožni, bahati, gladni para, neljudi. 

Onda sednem i pročitam ono što mi je kao amanet ostavio Ozi, ono misteriozno "seti se" i znam da je vreme da izađem, da hodam, da govorim bez straha da će mi svaku reč naplatiti u suzama i novcu i da će me ugušiti tužbama i klevetama. Vreme je. Kada, ako ne sada. 

Ona, moja prva, seme semena moga, Iris, cvet i lepota, ona ne pozanje ovo vreme, a ni ono. Ona raste i cveta i ne mari i smeje se i pronalazi lepotu tamo gde je ja ne vidim. Niče uprkos. Ona je Beograd, onaj stari i novi i budući. 

I eto, privedoh kraju ovaj težak uzdah i završi sa optimizmom svakog čoveka koji ima za šta da se bori. Ja biram borbu, ma kako teška i duga ona bila, jer drugačije ne može. Neće nam ostati ništa, ni travka koju neće prodati ili utrti. 

Ako ovaj moj uzdah nekoga pogodi, neka se probudi i pokrene. Neka progovori. Nema više ćutanja, nema više zatvaranja očiju i vrata. Vreme je odavno naš neprijatelj i ne ide nam niz dlaku, vređa nas, zadirkuje nas, bode nas oštrim kandžama u bore od umora, neprospavanih noći i nemirne savesti. Progutaču ovu gomilu suza i gnoja i usirene krvi i ustaću opet. Mudrost je u trenutku koji izaberemo da odustanemo, a ovo nije taj trenutak. 

Beograde moj, Beograde svih onih koji te osećaju u kostima i u krvi, nećemo te dati, nećemo dok nas ima. Nas sa dušom i nas dovoljno hrabrih da otvorimo vrata i izađemo iz svoje apatije.

Za Iris

16.05.2024.

u Beogradu