Jebi se Pinokio

Ne verujem. Ni tebi, ni vama, ni njima, nikome. Lažeš ko pas! Kao da si rođen da bi varao, krao, obmanjivao. I uspevaš. Hoćeš li me naučiti? Ne da lažem. Lako je lagati. Treba živeti sa tim. Gaziti preko tuđih života, osećanja, ponosa, popišati se po svemu što je drugima sveto i nastaviti živeti sa tim. Bez osećaja krivice, bez obraza i straha.

I nekako smo navikli da gaze preko nas, naučili smo da živimo sa različitim nepravdama, ranama od ruku onih kojima smo najmanje skrivili.

U svemu tome, šta je žena? Ma kakva bila, neukrotiva, ponizna, pažljiva, nezainteresovana, ranjiva ili hladna, uvek je ista. I svaka je ista. Kad je najjača, svoja, sposobna i hrabra, treba joj ruka koja će je voditi, čuvati. Ma koliko se činila svojom, ona će želeti da bude nečija. I kad je svačija, ona želi da bude jedna jedina, da ima jednog jedinog. Nezadovoljna, uplašena, ma koliko se činila jakom, ona je takva. I traži ljubav, bezuslovnu, koja će joj biti oslonac kako bi mogla da bude još jača. Onda kad ti se učini da je sve savladala, veruj, tad je najranjivija.

Evo me, stojim pred ogledalom, sama, istovremeno najjača i najslabija, najhrabrija i najranjivija. Stojim i ugledam u svojim očima sve te propuštene prilike, sva ta odustajanja i dizanje ruku od svega što je manje važno. A zna se šta je važno, a šta najvažnije. I učim da lažem. I ne ide. I opet. I ne ide.

Boriš se, pokušavaš da izgradiš neki polu-život od ostataka koje nam kao koske bacaju iz fotelja. I gradiš koliko možeš, za ono jedino što je važno. Trudiš se da greške ne ponavljaš. Napraviš svoje remek-delo, vaspitavaš, gajiš, gradiš svetove za njega, mrziš sve što mu čini nažao… Onda to isto remek delo moraš da pustiš, da shvatiš da ti nisi jedini autor, već da postoje i drugi, možda ne tako dobronamerni kao ti, ali ipak uticajni, sa rukama do laktova u tvom pažljivo izvajanom remek-delu, oblikuju  ga i mažu kako im se navije. Deca… Obaveze… Bezuslovna ljubav… Tražiš čitavu večnost način da ih zadržiš, usmeriš, opasuljiš i osvestiš, a onda se pojave ti kvazi-umetnici, skretničari na putu kiča i šunda. I onda je sve otišlo u tri lepe.

Lažeš brate, lažeš kao pas. Lažeš da će biti bolje, i za mene i za njih. Lažeš dok pričaš gluposti i udaraš po inteligenciji svakog prisebnog građanina ove nesretne države. Jeste, ja sam žena, ja sam krhka, lomljiva, glupa i luda što sam sama i što sam zaplivala u tim potocima laži, prevara i sranja koje nam priređuješ ti sa svim svojim svakodnevnim glupostima koje redovno izvaljuješ pred milionskim auditorijumom. Bitno je da si ti zapušio svoje rupe lažima koje presipaš u naše rupe i rupice, bez dna. I mi i dalje živimo. Možda se to baš i ne bi moglo nazvati životom, ali ipak živimo. Svoju ćeš decu poslati na letovanje u skupocenim automobilima, na raspustu i odmoru od neke svetski poznate škole, u kojoj, budimo iskreni, ne rade ništa, lade jaja po najskupljim evropskim ulicama, pijanče, drogiraju se… Možda će jednog dana isto tako doći red i na moju decu. Javi nam gospodine, kad ti deca završe sa ludovanjem, pijančenjem, drogiranjem, raznoraznim šopinzima po Diorima, Luj Vitonima i Armanijima. Javi nam kad ti i tvoji napokon ispraznite bešike. Javi nam, da budemo spremni kad fakulteti ne budu popunjeni tvojom familijom, sinovima, ćerkama, unucima, zetovima… I nastavi da lažeš. Laži stoko, jer jedino to i umeš, u tome si najbolji. Čestitam. Uspeo si. I jebi se Pinokio.

Bojana Ćebić Miletić